Изградио је најзначајнија обележја Београда, а од комунистичког стрељања га спасио ЛИЧНО ВИНСТОН ЧЕРЧИЛ – Ко је био Влада Илић

Влада Илић, најуспешнији градоначелник међуратног Београда, родио се у Власотинцу 1882. године.

Отац му је био Коста Илић Мумџија, један од пионира лесковачке текстилне индустрије, из времена када је овај град био познат као „српски Манчестер“. На предлог краља Милана Обреновића, Коста је најмлађег сина послао на Трговачку академију у Бечу, а потом на Вишу школу у Ахену. По завршетку академског образовања, Влада прелази у Београд, где су Илићи откупили фабрику штофа Евгенија Михела на Карабурми (1905). У то време Влада се оженио Олгом (Цицом) Јовановић Дунђерски, која је била унука чувеног Лазара Дунђерског и сестричина Ленке Дунђерски.

На врхунцу моћи, концерн „Коста Илић и синови“ поседовао је 15 предузећа у Србији и два у Хрватској. Године 1930. имовина им је процењена на 40 милиона динара, резервни фонд је износио 65 милиона динара, а годишња вредност производа 250 милиона динара.

Од многобројних положаја које је Илић заузимао, треба истаћи да је био дугогодишњи председник Београдске индустријске коморе и Централне коморе Југославије. Председник Француске Албер Лебрен доделио му је орден Легијe части официрског реда, а председник Чехословачке Едуард Бенеш Орден белог лава (1936). Маја 1940. Мађари су га одликовали Великим крстом са лентом за изузетне заслуге у раду на југословенско-мађарском привредном зближењу.

Влада Илић је био на челу престонице од 10. јануара 1935. до 13. септембра 1939. године. У том периоду Београд је добио: Зоолошки врт, Панчевачки мост, темeљe Храма Светог Саве, трамвајску везу Земуна са Београдом, споменик Вуку Караџићу, десетак нових школа, Поликлинику за кожне и венеричне болести, Градску поликлинику, Дом дечје заштите у Звечанској…

Београдски сајам

Изградња Београдског сајама је био велики искорак престонице Југославије у напору да сустигне развијене европске метрополе. Готово је заборављено да је градоначелник Влада Илић био најзаслужнији што је престоница Југославије коначно добила овакву институцију, коју су већ имали Љубљана и Загреб. Било је невероватно да Београд нема сајам, иако је Друштво за приређивање сајма формирано још 1923. Илић је за две године решио проблем Београдског сајмишта, којe је урађено по пројекту архитеката Миливоја Тричковића, Ђорђа Лукића и Рајка Татића.

Пре 80 година одржан је Први београдски сајам од 11. до 21. септембра 1937, који је за 10 дана имао око 300.000 посетилаца, што је три пута више од очекиваног. Поред 15 европских држава учествовале су Сједињене Америчке Државе и Јапан са укупно 883 излагача.

На отварању присутнима се обратио градоначелник Илић који се захвалио свим учесницима у организацији:

„Одавно је заиста привреда Београда, привреда предратне Србије, желела остварење једног оваквог сајма. Ратови које је предратна Србија морала да води у испуњењу своје националне улоге, ране које је бомбардовани и окупирани Београд изнео из ратова и морао да лечи – нису дозволили да се та замисао изведе раније.

Београдска привреда настојавала је да покаже способност Београда за сва велика прегнућа и на осталим пољима. У тим својим настојањима коморе и београдске привредне организације наишле су на пуну потпору Београдске општине. Ови напори београдских привредника добили су највидније признање у чињеници да се Његово Величанство краљ Петар II благоизволео примити покровитељства Београдског сајма…“

Светска штампа је похвалила нови сајам на Балкану. Нпр. париски Деба је објавио чланак „Београд или свршетак Оријента“, а лондонски Тајмс пише да ће „Београдски сајам постати главно место на коме ће се састајати купци и продавци из свих крајева света“.

Хрвати и Словенци против Београдског сајма

Међутим, забринутост је стигла из загребачке и љубљанске штампе. Нпр. словеначко Јутро пише: „Београдски сајам има сигурно велику будућност, ако му буде успело да представи укупну нашу привреду. У том случају мора нашу привреду да представи достојно и у пуној мери. Ако пак хоће да буде само представник београдске чаршије, нека нам то објасни“.

Два месеца касније, 18. новембра 1937. године, организован је свечани банкет у част Владе Илића. Председник Друштва за приређивање Сајма, Милан Стојановић, рекао је у свом говору да је градоначелник „умео да пресече Гордијев чвор Београдског сајма у време када је све запињало, и да је једним замахом решио основна питања додељивањем земљишта и финансирањем грађења“.

Већ у првој години Београдско сајмиште показало је оправданост постојања. Барем једанпут месечно су се дешавале привредне, културне и спортске манифестације: боксерски мечеви, пољопривредне изложбе, зимске тенискe утакмице, концерти филхармоније, ловачка и радио-изложба…

На Првом међународном салону аутомобила и моторних возила представљена је производња целокупне светске аутомобилске индустрије. Излагали су: Немачка, Италија, САД, Француска, Енглеска, Аустрија и Чехословачка. Салон аутомобила заузео је око 10.000 квадратних метара, а било је око 40.000 посетилаца. Прва међународна ваздухопловна изложба изазвала је велико интересовање с обзиром на чињеницу да се то дешавало први пут у југоисточној Европи.

Други јесењи београдски сајам биће упамћен, јер се први пут на Балкану појавила телевизија коју је донео Филипс као део колективне холандске изложбе… Сајам је постао симбол економског успона Београда у међуратном периоду. Чести посетиоци и покровитељи манифеестација били су чланови краљевске породице Карађорђевић, нарочито краљ Петар II и намесник кнез Павле.

Трећи јесењи београдски сајам требало је да се одржи од 7. до 11. септембра 1939. Међутим, због Хитлеровог напада на Пољску, то се није десило. Влада Илић је већ 13. септембра 1939. поднео оставку на место председника Београдске општине. Тако се блистава историја Београдског сајма завршава кад и Илићева управа престоницом.

Последња изложба отворена је 5. октобра 1940. године, а била је посвећена новој немачкој архитектури.

Парадоксалном игром судбине у току Другог светског рата, Сајмиште постаје озлоглашени нацистички концентрациони логор у Независној држави Хрватској. Некадашњи сјај Старо сајмиште никада није вратило и на почетку 21. века оно је руинирано.

Постоји одлука Општине Нови Београд од 2008. да се Старо сајмиште адаптира у Музеј холокауста.

Као што је заборављено Сајмиште, заборављен је и најзаслужнији човек за његово формирање.

После Другог светског рата Влада Илић бива ухапшен од стране комуниста и сва му је имовина одузета, наводно, зато што су његове фабрике радиле током рата.

Осуђен је на десет година робије и тако је наредних скоро седам година Илић провео у затвору у Сремској Митровици, где су му бивши радници доносили пакете. Комунистичке власти су га осудиле на смрт а од погубљења бившег градоначелника Београда спасио је лично Винстон Черчил, који је интервенисао код Јосипа Броза Тита. Пред крај 1951. године Илић је пуштен на слободу. Преминуо је од шлога у поткровљу свог рођака 3. јуна 1952. године у највећој беди. Сахрану су му организовали некадашњи радници.

У фебруару 2009. Окружни суд у Београду донео је пресуду о рехабилитацији Владе Илића и практично скинуо љагу са имена најзначанијег градоначелника престонице између два светска рата.

Саша З. Станковић, Хронограф

*Монографија о Влади Илићу – „Први модерни градоначелник Београда“
Саше З. Станковића може се наћи у књижари Академија у Кнез Михаиловој