Ускоро се навршава 15 година откако је Београђанин Борис Банковић убијен током прославе јулијанске Нове године, у својој дневној соби, док је седео у фотељи и гледао ТВ програм. Овај текст из 2004. године објављујемо управо сада, током божићних и новогодишњих празника, како бисмо се још једном преиспитали као народ и као појединци и запитали да ли смо макар покушали да научимо ову историјску лекцију и да ли смо у стању да се променимо.
Жртва туђег шенлучења
Од залуталог метка на Новом Београду погинуо иконописац Борис Банковић. Хитац га је погодио у слепоочницу док је гледао ТВ програм. Одакле је пуцано? Борисова сестра Викторија: Не могу да верујем да га нема!
Београд – У новогодишњем слављу, у уторак увече, зла коб стигла је Бориса Банковића, 36-годишњег иконописца из Београда. Док је гледао телевизију из фотеље, места са којег је то свакодневно чинио, залутали метак од поноћног шенлучења поводом Српске нове године, погодио га је директно у леву слепочницу.
Око пола два по поноћи пронашао га је сестрић Срђан, када је ушао у собу да му пожели лепе тренутке у овој години.
Борис је живео са сестром Викторијом и њеним сином Срђаном, на четрвтом спрату у Булевару Авноја 133, у Новом Београду. Како нам је испричала Викторија, презирао је оружје. И војску је нерадо одслужио, због чега се често сукобљавао са оцем, који је био војно лице.
– Када сам ушао у његову собу седео је у необичном положају. Глава му је клонула мало удесно. Потом сам видео рану из које је лила крв… – присећао се у шоку Срђан. – У руци му је била догорела цигарета. Одмах сам пробудио мајку. Шок је био огроман. Поливао сам га водом, нисам знао шта да радим.
У скромној соби, на зиду изнад фотеље на којој је седео окачено је 15 његових икона. Породица је одлучила да његова најомиљенија, икона свете Петке, заувек оде са њим. У соби музички стуб, различити музички дискови. На полици стрип **Дилана Дога**. Судбина га је спречила да постане и цртач стрипова. Рођаци са поносом говоре да је са оловком могао све.
– У први мах сам помислила: није ваљда то сам учино… Заспала сам око пола дванаест. Ништа нисам чула. Када ме је син пробудио била сам изван себе. Комшије су чуле нашу вриску и одмах стигле – казује дрхтавим гласом Викторија. – Неко је позвао полицију и Хитну помоћ. Када је видео Бориса, један искуснији инспектор је рекао: **Ово је убиство.** Затим су утврдили да га је погодио залутали метак, који је долетео кроз прозор. Комшије које живе до нас су новогодишњи ватромет посматрале са балкона. Звали су нас да заједно дочекамо и ову Нову годину. Што их не послушасмо…
Према сестриној причи, Борис је протеклих дана био грипозан и није много излазио. То вече је само прошетао са пријетељем, а кући се вратио око 21.30 часова. Пас Оскар, кућни љубимац Бенковићевих, те кобне ноћи је био неуобичајено миран. Иако лаје скоро на сваки шум, овог пута није реаговао на ватромет и пуцњаву. Као да је нешто предосећао…
Предан послу
– Борис је био људина од 120 килограма и метар и деведесет. Колико је био велик, толико је био и добар – рекао нам је његов ујак Зоран Митровић. – Био је тих и миран. Пропушио је тек пре две године, и то му је био једини порок. Невероватно је био предан свом послу. Иконе је радио за Задругу Православне цркве, а пре шест година је осликао фреске у Православној цркви у Фиренци.
Последње речи
– Пре него што сам кренуо у град на дочек, разбио сам стаклену фигурицу девојке. Тако је чудно пукла да јој је отпала глава – описивао је последње тренутке са ујаком Срђан. – Ушао сам код њега у собу, показао му фигурицу и рекао да ће ми се десити нешто лоше. Одговорио ми је: **Шта то причаш, прекрсти се.** То су му биле последње речи које ми је упутио.
С. Јањић – Б. Поповић, Новости | 14. јануар 2004.
Хронограф
