Званичан број малишана који су измештени из биолошке породице уз помоћ центара за социјални рад због одсуства родитеља или услед њихове смрти је 82, подаци су Републичког завода за социјалну заштиту. Међутим, има много оних који случај не пријаве надлежним установама и наставе да брину о деци, не регулишући старатељски однос, искуство је социјалних радника.
Наиме, није непознаница да баке и деке бригу о деци преузму на себе када маме и тате напусте породични дом и своје потомке. Некада о остављеној деци наставе да брину рођаци, стричеви, тетке, ујаци, браћа или сестре, када родитељи, који остају на папирима њихови старатељи, оду у иностранство и не врате се више никада.
Када старатељи оставе болесну децу у болницама и по њих се не врате више никада, на сметлишту, аутобуским или железничким станицама, ти случајеви се пријављују социјалним службама које проналазе идеално решење за малишане.
У породилиштима главног града после порођаја маме годишње оставе 50 беба, а само у Гинеколошко-акушерској клиници „Народни фронт“ 10 беба остане без родитеља.
– Законски је то тако уређено тако да жена после порођаја може да одлучи да не жели да види дете и остави га. Те бебе остају код нас док се не сместе у Звечанској. Мајке углавном остављају болесну децу, али има и здраве деце. Има и млађих и старијих мајки. Једноставно не желе да виде дете које су родиле, потпишу папир, и то је то. Неке жене остављале су и по двоје деце. Годишње буде десетак остављених беба. Од тога нема ништа тужније. Имали смо случај када су се родили близанци од којих је један имао Даунов синдром, те је мајка једно оставила, а друго повела са собом. У пракси се показало да мајке ромске националности никада не остављају децу – објашњава проф. др Снежана Ракић, начелник породилишта у ГАК „Народни фронт“.
Када не могу да се брину о болесној деци, родитељи их одведу на лечење и никада се не врате по њих. На Институту за мајку и дете у Београду годишње буде два до три таква случаја.
– Имали смо дечака на кардиохирургији који је годину дана провео код нас на лечењу, родитељи су га оставили, а после тога су га усвојили људи и одвели га у Швајцарску. Он је сада супер дечак, лепо живи. Нажалост, има и оних прича без срећног краја, када малишани након лечења буду смештени у Звечанску. Социјалне службе добро и брзо раде, па када родитељи оставе децу, они им у што краћем року пронађу нови дом – каже проф. др Владислав Вукомановић заменик директора и управник педијатријске клинике на Институту за мајку и дете.
У Нишу годишње до 15 малишана буде остављено у болницама, у Крагујевцу је пре пет година било 10 напуштених беба, а прошле године три бебе, док је у Новом Саду током једне године напуштено око десеторо деце.
– Троје новорођенчади остављено је у породилишту 2017. године. Мајке су се изјасниле да не желе да воде децу са собом. Бебе су одатле премештене на педијатрију, а затим су збринуте у сарадњи са центром за социјални рад – рекла је начелница неонатологије у Крагујевцу Оља Лабан.
Злостављање и занемаривање
У пракси су много чешћи примери издвајања деце од родитеља, односно да родитељи живе са својом децом, али да се неадекватно старају о њима из различитих разлога. Стручни радници Градског центра за социјални рад у пракси су се сусретали са различитим облицима злостављања и занемаривања деце.
– Било је случајева где су на деци биле видљиве повреде, трагови батинања, ране, модрице, било је хигијенски запуштене деце, неухрањене, без адекватне обуће и одеће, образовно и васпитно запуштене деце, деце која имају проблем у понашању који је последица неадекватног родитељског старања. У пракси су најчешће ситуације где је присутно више наведених елемената злостављања и занемаривања деце – објашњавају они.
Ана Ђокић, Блиц
