Докторка физичке хемије Светлана Станишић изјавила је за Н1 да је Србија најзагађенија или међу најзагађенијим земљама у Европи, подсетивши на процену Фискалног савета да је у наредних 10 до 15 година, у заштиту животне средине и комуналну инфраструктуру потребно уложити око 8,5 милијарди евра из буџета.
Станишић је у Новом дану ТВ Н1 рекла да се студенти изненаде када им каже да је Србија једна од најзагађенијих земаља у Европи и да је најчешће питају како је могуће да је загађење ваздуха толико велико када немамо развијену индустрију.
Објашњава да велики проблем постоји са Електропривредом Србије, јер дистрибутивна мрежа прави огромне губитке, док се у производњи струје највише ослањамо на фосилна горива, односно нискоенеергетски угаљ – лигнит – који продукује велико загађење ваздуха.
Фактори који утичу су, како каже, и индустрија са застарелим технологијама и стари аутомобили, али и географски положај, будући да је Србија далеко од океанских чистих струја.
“Државе близу океана имају чист ваздух не само зато што воде рачуна, него и због тога што стижу чисте океанске струје. Имате пример Кубе, где људи живе преко 100 година, а један од разлога је чист ваздух”, истакла је Станишић.
Инвестиције у заштиту животне средине су стога неодложне, а на њих обавезује и Поглавље 27 у процесу придружења Европској унији. У противном, држава ризикује да плаћа пенале за загађење животне средине.
ЕУ од земаља чланица очекује да издвајају од два до три одсто БДП-а у заштиту животне средине, док је у Србији то тренутно око 0,7 одсто, подсећа Станишић и додаје да је за нове чланице Уније раније постојао прелазни период за испуњавање свих услова, док се сада очекује да свака држава, чим формално приступи Унији, испуњава све прописане стандарде или исказује бар јасне намере да их реши у кратком периоду.
“Званичници ЕУ су јасно ставили до знања да се очекује да се држава ослања на сопствена финансијска средства при имплементацији еколошких прописа”, рекла је гошћа Новог дана, истичући да то значи да не треба очекивати велике донације за ту област.
Највише новца, како каже, потребно је за изградњу постројења за пречишћавање отпадних вода. Тренутно се прерађује тек негде око 10 одсто отпадних вода, док остатак непречишћен завршава у рекама које протичу кроз Србију, а у неким местима се та иста вода користи за пиће.
Најгори квалитет воде је, како каже, у Војводини, и то не само због отпадних вода, него и због загађења пољопривредног земљишта, тако да су у подземним водама, које се користе за снабдевање грађана, присутни тешки метали и пестициди.
Ако су отпадне воде најскупљи, онда је комунални отпад највидљивији проблем, указује Станишић и подсећа да у Србији има око 3.500 дивљих депонија на које се одлаже отпад који не може да се распадне дуги низ година, па и векова.
Пластичним кесама је нпр. потребно и по хиљаду година да се распадну, каже Станишић и указује да чак ни папирне кесе нису решење јер још више загађују природу, теже су, производе већу количину отпада, и не могу да се користе више пута.
“Право решење је рециклажа, али за то је потребно разврставање, систем за рециклажу. И потребно је подићи ниво свести грађана да разумеју да треба да користе памучни цегер. Просечан Србин око 500 кеса годишње потроши”, подсетила је она.
Иако људима казне прво падају на памет, превентива је некад јефтинија и боља, каже Станишић.
“Грађани морају да схвате. Људима је тешко да прихвате да постоје друге теме, осим егзистенцијалних, које завређују пажњу. За њих је свако одрицање превелико, али треба им приближити да та одвајања нису бесмислена. Важна су за здравље и живот будућих генерација”, поручила је др Светлана Станишић.
Н1
