Сарајевска Голгота или Сарајевска Олуја је назив за масовно исељавање српског становништва (око 150.000 Срба) из источних делова Сарајева, које је почело половином фебруара 1995. године и трајало је неколико недеља, до марта 1996. године.
Овај егзодус је дошао као последица издаје националних интереса од стране српске делегације, која је отишла у САД, на потписивање Дејтонског споразума крајем новембра 1995. године. Источни делови Сарајева, који су били насељени претежно српским становништвом, жртвовани су у Северној Америци, зарад „мира“ и међународног признања Републике Српске. Односно, стварања два ентитета у Босни и Херцеговини, према односу 51-49%.
Сарајево је данас скоро чисто муслимански град, у коме су Срби обесправљени, где се српско постојање сваког дана затире, наочиглед међународних представника.
Тек 20 година после овог егзодуса први пут је организовано његово обележавање пригодним прогамом у Бијељини.
Претходница
Распадом друге Југославије више од два милиона Срба нашло се на простору западно од реке Дрине, односно ван граница СР Србије. Распад СФРЈ средином 1991. године донео је са собом и велике ратне сукобе, прогоне и страдања, пошто су хрватски сепаратисти желели да поред самосталности добију и етнички чисту хрватску државу. Тиме би био остварен вишевековни сан Хрвата о независној држави. Власти СР Хрватске су у јесен 1990. илегално увезли велику количину наоружања, а у зиму променили Устав, тако што су Србе прогласили националном мањином и избацили назив „социјалистичка“, а уместо петокраке – шаховница постаје симбол Хрватске. То је довело до великог заоштравања односа и напетости између Срба и Хрвата. У пролеће 1991. хрватска полиција почиње упаде у српска места, а Срби одговарају подизањем барикада. ЈНА је све до средине лета 1991. била тампон зона, а онда је и сама била нападнута од хрватских паравојника. Тада почињу у Хрватску да се враћају усташе и њихови потомци који су после 1945. емигрирали у иностранство (Аустралија, САД, Канада, Немачка, Аргентина, Парагвај…)
Тако је отпочео и рат у Хрватској који је трајао пуне четири године. У том рату је створена Република Српска Крајина, која је обухватала Северну Далмацију, Лику, Кордун, Банију, Западну Славонију и Источну Славонију, Барању и Западни Срем.
У априлу 1992. године у централној југословенској републици Босни и Херцеговини напетости почињу да кључају и отпочиње крвави рат између три народа, који је трајао три године. У том рату је створена Република Српска. Муслиманске и хрватске ратне јединице у БиХ су такође имале многоо злочиначких акција, које су довеле до етничког чишћења српског становништва у Сарајеву, Сребреници, Бихаћу, Мостару, Горажду, Тузли, Орашју, Чапљини… Оснивани су системи концентрационих логора за мучење Срба (Дретељ, Дувно, Челебићи и др).
Хрватска војска и полиција су током рата у Хрватској (1991-1995), имали низ злочиначких акција као што су: „Миљевачки плато“, „Масленица“, „Медачки џеп“… Исто тако покренуто је етничко чишћење Срба у урбаним среднинама: Сисак, Госпић, Задар, Осијек, Вуковар, Карловац, Загреб, Сплит, Дубровник и др.
Срби су током лета и јесени 1995. године, за време босанско-херцеговачког рата изгубили контролу над територијама Босанске Крајине: Грахово, Дрвар, Гламоч, Петровац, Мркоњић Град, Шипово, Сански Мост… затим у централној Босни јужне делове планине Озрен, реку Кривају, Возућу… Ове акције муслиманске Армије БиХ су изведене углавном уз помоћ муџахедина, хрватских ратних јединица (ХОС и ХВО), као и НАТО пакта, који је бомбардовао положаје у Републици Српској током септембра 1995. године.
Али је Војска Републике Српске ипак успоставила контролу над подручјем Сребренице и Жепе у јулу 1995. године, у рејону Подриња, односно на истоку Босне и Херцеговине.
Дејтонски споразум
Још док је трајао крвави грађански рат у Босни и Херцеговини, под притиском међународне зајединице, српска, хрватска и муслиманска делегација одлазе у Сједињене Америчке Државе, тачније државу Охајо, где су ваздухополовној бази америчке војске Рајт-Патерсон код града Дејтона, одржани преговори.
Муслиманску делегацију је предводио Алија Изетбеговић, ратни вођа босанских муслимана и председник Председништва Босне и Херцеговине; хрватску делегацију је предводио Фрањо Туђман, председник Републике Хрватске; док је српску делегацију предводио Слободан Милошевић, председник Републике Србије. Поред њих свој параф, односно пристанак на овај мирови споразум ставили су: представник америчке администрације: Ричард Холбрук и Весли Кларк, амерички генерал при НАТО пакту.
Мировни преговори у Дејтону су трајали три недеље, од 1. новембра до 21. новембра 1995. године. Тако је 21.новембра 1995. на свим светским медијима обелодањено да је мировни споразум потписан између три делегације, односно три народа у Босни и Херцеговини. Три недеље после тога, у Паризу 14. децембра 1995. године споразум је дефинитивно потписан и почеле су да важе све његове одредбе.
Три стране су се споразумеле да Србима у БиХ припадне Шипово и Мркоњић Град, док су пет предратних сарајевских општина припале муслиманској страни.
Незадовољни овим одлукама Дејтонског споразума 25. новембра 1995. године у сарајевском насељу Грбавица, која је до тада била под контролом Срба, организоване су велике демонстрације и протест против Дејтонског споразума, али то није променило одлуке споразума. Што је значило да читаво Сарајево потпада под муслиманску контролу. Тако је пљунуто и заборављено на хиљаде српских бораца који су своје животе давали за одбрану вишевековне српске земље у околини Сарајева.
Исељавање
Према Дејстонском односно Париском споразуму пет сарајевских општина: Илијаш, Вогошћа, Илиџа, Хаџићи и Ново Сарајево су припале муслиманско-хрватској Федерацији Босне и Херцеговине. Тако је вишевековна земља коју су православни Срби насељавали, постала „туђа“.
Егзодус је почео половином фебруара 1996. године, на православни празник Задушнице, јер је планирано исељавање Срба са ових подручја требало да буде 19. марта 1996. Међутим, страни „мировњаци“ из снага ИФОР-а су делили летке, да је тај рок померен за 23. фебруар, односно месец дана раније од договореног. Поред тога што су српски цивили морали да спакују најнужније ствари и крену у неизвесност, тада су многи становници Илијаша, Грбавице, Хаџића, Вогошће почели да откопавају посмртне остатке својих покојника, не желећи да муслимански вандали скрнаве гробове њихових најмилијих.
Читаво то време српске делове Сарајева су надлетали хеликоптери ИФОР-а, који су бацали летке са циничним порукама из чувене песме Алексе Шантића, „Остајте овде“, коју је он написао за босанско-херцеговачке муслимане, који су одлазили после аустро-угарске окупације у Турску.
Увече, 21. фебруара 1996. године, српско становништво из источносарајевских општина креће из избеглиштво, носећи са собом, све што се могло понети. Српским цивилима су били обећани некакви камиони и аутобуси за исељавање тог дана, али од тога није било ништа. Српске колоне су поново емитоване на ТВ станицама. По снегу, хладноћи, мећави око 150.000 Срба из Сарајева кренило је у неизвесност.
Успут, Срби су каменовани на поједним местима од стране комшија муслимана, који су се понели крајње некомшијски. Припадници ИФОР-а мирно су са стране посматрали егзодус. На путу за Хан Пијесак тих дана виђен је дирљив призор – запрежна кола натоварена најнеопходнијим стварима за почетак новог живота уз видно истакнуту српска тробојку, икону и кандило….
Сарајевским Србима је управо овај егзодус и исељавање најтеже пао од свих недаћа које их је задесило током рата 1992-1995. јер нису са собом могли да понесу куће и станове, ваздух, потоке, реке, шуму, сарајевска брда…
Последице
Ретко ко се после свих ратних страхота и дешавања од предратних сарајевских Срба вратио у свој родни град. Муслиманске власти су све учиниле да кроз правно-бирократски систем тај повратак учини немогућим. А такође и муслиманско становништво у Сарајеву са великим презиром дочекивало бивше комшије. Долазило је до великих проблема, јер је рат у њиховим главама и даље трајао. Све су то били разлози више да се Срби не враћају више у Сарајево, иако их је пре рата, било скоро 200.000 у граду на Миљацки.
Тако су српски становници Сарајева отишли у Бијељину, Зворник, Вишеград, Београд, Нови Сад… или пак у иностранство, највише САД, Немачку, Аустралију, Француску, Канаду.
Сваке године, у марту месецу у Бијељини се одржава парастос за погинуле борце Војске Републике Српске са територије Сарајева, као и обележавање езгодуса сарајевских Срба.
Документарни филм
Новинар и телевизијски радник Сњежан Лаловић је те 1996. снимио један документарац, под насловом „Езгодзус поново“, у коме су приказани аутентични кадрви сарајевског егзодуса и исповести његових жртава.
Злочини над Србима
 из источних делова Сарајева, које је){kind=link}