Жан-Луј Трамбле репортер Фигаро магазина говори за наш лист о Косову и Метохији. Двадесета годишњица тог злокобног догађаја у Србији просто је захтевала да се тако нешто напише.
Текст који је француски репортер Жан-Луј Трамбле објавио у најновијем броју „Фигаро магазина“, поводом двадесете године престанка НАТО бомбардовања, кроз репортажу о страдању Срба на Косову које се наставља, не виђа се свакога дана на западним просторима. Чланак пун топлине и љубави према Србима, открио је Французима свакодневицу народа који се бори да преживи на Косову, док приштинске власти, охрабрене од стране ЕУ и САД, некажњено настављају с притисцима.
Двадесета годишњица тог злокобног догађаја захтевала је да се тако нешто напише – каже за, Новости Трамбле, који је био један од ретких западних новинара у Београду током бомбардовања 1999. и који се још од тада интересује за проблем Косова.
* Знате ли да је ваш чланак доживео велику популарност у Србији?
– Чуо сам. Пренео ми је хуманитарац Арно Гујон. Драго ми је што се људима допало то што сам написао. Волим Србе и имам много поштовања према вама, тим пре што Французи нису баш увек били на висини у том погледу.
* Ваш текст прате и веома аутентичне фотографије, које употпуњују целу слику о томе шта сте видели на Косову.
– Настојали смо да прикажемо што више илустрација, као визуелну подршку чланку. Уметнички директор је одлучио да их постави толико, неке чак и преко две странице, јер је оваква тема то заслуживала. Фотограф Оливије Коре је због овог текста био два пута на Косову. Најпре је хтео да сними православни Ускрс у Дечанима, а онда је, петнаестак дана касније, у мају, био и са мном, када смо обишли Митровицу и енклаве.
* Шта вас и неке друге Французе, попут, на пример, помоћника директора „Фигаро магазина“ Жан-Кристофа Бијисона, толико вуче ка нама?
– Погодила нас је неправда која вас је задесила. Догађаји из Рачка и све што их је пратило били су највећи „фејк њуз“ с краја двадесетог века и један од првих из нове ере. Покушавамо да се боримо против медијских дезинформација и да, колико можемо, утврдимо истину. Срби су били и остали веома храбри, не само у том периоду, но и раније у историји, у Првом и Другом светском рату, на пример. Истрајавају у отпору и остају на Косову и поред третмана који трпе. Негују религијску припадност, чувају цркве и манастире. Предивно је на тај начин бити везан за своју историју, прошлост и земљу.
Да повратимо односе: * Како гледате на француско-српске односе данас? – Нису довољно развијени и нису на нивоу на коме би требало да буду. Не делује као да је Србија тренутно приоритет. Односи би требало да уђу у фазу повратка, да буду као пре онога што се дешавало 1999. године.
* Медијска слика на Западу је о Србији данас другачија него што је била пре двадесет година?
– Доста се тога променило. У почетку је све било обојено црно и бело. На страни добрих су се налазили сви, не само Албанци но и Босанци и остали, само не Срби. Ствари су временом добиле други правац. Догодио се погром Срба 2004, када су неки медији почели да схватају грешку. На ове промене је индиректно утицала и француска унутрашња политика, јер су неке „медијске иконе“, као што су Бернар Анри Леви или Бернар Кушнер, у међувремену, схваћене као карикатуре и марионете у информативном простору. Нико их данас не признаје, док су онда ведрили и облачили. У оно време су били „паралелни амбасадори“ у име идеологије људских права која је била све само не то. Јер, ОВК и власт која је из ње проистекла је далеко од модела добре владавине. Време пролази, Србија се такође променила, приближава се ЕУ.
* Хоће ли нас тамо примити?
– За земље осниваче, које су потписале Римски уговор, проширење данас представља проблем. Нове чланице, као што су Мађарска или Пољска, такође сматрају да ЕУ није баш тако сјајна. Али, сви смо ми Европљани. С једне стране, постоје Брисел и његова администрација која једе права народа и, с друге, осећање припадности Европи, које имамо сви, без обзира на то да ли смо римокатолици или православци. Сви имамо исту колевку културе. Треба примити све земље готово пупчаном врпцом везане са осталим државама у Европи која, хтели ми то или не, остаје хришћанска, а међу њима је, наравно, Србија.
* Какве успомене носите из Београда од пре двадесет година и времена бомбардовања?
– Био је то увод у технику ратовања у којој се не преузима никакав ризик, без војника на земљи, са више или мање циљаним бомбардовањем, уз ипак много недужних жртава, са ратом који потпуно излази из оквира међународног права, уз тотално мешање у унутрашње ствари. И са храбрим људима на лицу места, који су остали усправни.
* Обилазите нас и данас?
– На Косову сам био више пута у редовним интервалима. У Београду сам био због репортаже о југоносталгији поводом тридесет година од Титове смрти, када сам пратио путању Плавог воза. Последњи пут сам био пре пет година, на путу ка Неготинској крајини, где сам радио репортажу са Французима из Бургоње који су се ту настанили и производе веома добро вино.
* Како су вас примили људи на Косову?
– Били су веома гостопримљиви, као и увек. Чим вас виде, износе јело и пиће, свугде где се појавите. Жао вам је да одбијете тако дивне људе, иако вас од ујутро до увече непрестано госте. Нажалост, дође тренутак када морате да одете.
* Је ли остало нешто што сте запазили, а нисте унели у своју репортажу?
– Увек има ствари које не унесете у новински текст. Нема места за све, не можете да разрађујете теме у свим правцима. На пример, могло је много тога да се напише о хаотичном урбанизму који спроводе власти у Приштини. Или о економској странпутици. Најчудније је када уђете на Косово, а на екрану мобилног телефона вам се појави порука „добро дошли у Монако“, одакле је један од телефонских оператера. А ви погледате око себе и схватите да се ситуација у Монаку и на Косову разликује као небо и земља.
Горан Чворовић, Новости
