Доњи веш је заиста посебан комад одеће. Истовремено може бити и екстремно практичан и симбол заводљивости односно сексипила. Чињеница је ипак, да је настао управо из практичних разлога – да одржи температуру тела, сакрије и заштити репродуктивне органе, али и подржи тело односно његове делове.
Временом ипак, доњи веш је доживео праву еволуцију, те је имао много више функција и улога у људској историји. Баш као и мода, и доњи веш је пролазио кроз фазе тренутних трендова. Неки комади доњег веша су заувек остали део праксе, док су неки заувек замењени неким другим комадима.
Природни материјали су ипак, одувек остали симбол квалитетног доњег веша и то је једна од ствари која се није изменила током историје, што нам доказују и савремени комади доњег веша израђених од најфинијег памука које можете погледати овде. Фасцинантно је колико тога има да се каже о комаду одеће који чак не треба ни да се види.
У наставку текста прочитајте кратку али врло узбудљиву историју доњег веша.
Доњи веш у антици и средњем веку – прве функције доњег веша
Историја доњег веша почиње још са Ецијем – леденим човеком за кога се верује да је живео пре више од 5000 година, а који је био обучен. Научници су открили да је испод уских панталона носио покривач од козје коже. А уколико се вратимо у Египат и доба фараона, научићемо да је Тутанкамон сахрањен са чак 145 оваквих покривача.
Претпоставка је да би му овај број резервног доњег веша служио у загробном животу у који су египћани веровали. Овакав доњи веш био је троугластог облика и везивао се око струка, а био је израђен од ланеног материјала. За Фараона, представљао је доњи веш, али је за египатске сељаке врло често био сва одећа коју су носили.
Египат се сматра првом цивилизацијом где је традиционално ношен доњи веш, али се тек у Риму доњи веш јавља са истим функцијама као и модерни доњи веш. У Римском друштву хигијена и брига о телу биле су изузетно важне. Ова брига о телу укључивала је и редовну физичку активност, али и чишћење тела које је било важан сегмент римске културе.
Занимљиво је и то да се у ово време развија и грудњак, а неки антрополози верују да су разлог томе империјалистичке тенденције Рима. Опуштене и слободне женске груди везиване су асоцијативно са варварским племенима далеко од културног дела Европе, због чега је грудњак био симбол модерне западне цивилизације.
Развој доњег веша – средњи век, ренесанса и почетак двадесетог века
Развој доњег веша у периоду средњег века је врло тешко испратити, претпоставља се да су мушкарци у ово време носили дугачке гаће испод панталона, док су жене, доњи веш носиле углавном у периоду циклуса, те ако су припадале вишим слојевима друштва. Хигијенски услови у ово време су били врло лоши, што се одражавало и на коришћење доњег веша.
За време ренесансе појављују се први унисекс комади доњег веша – дугачке гаће до колена. У ово време појављују се и чарапе са халтерима које су врло брзо постале главно женско оруђе за завођење, па у ово доба доњи веш добија и ову, данас врло познату, функцију.
Од овог периода доњи веш се управо и користи много више у естетске сврхе. Тако је било све до двадесетог века. Женски доњи веш тако постаје средство да се постигне одређена форма тела која би задовољила одређене естетске стандарде. Тако настају неудобни комади попут корсета и кринолина.
Сматра се да је корсете прва популаризовала Катарина Медичи, као и естетику изражено танког струка и фигуре пешчаног сата. Данас се корсети ове врсте најчешће користе у медицинске сврхе, а данашњи многобројни записи говоре о томе колико су ови комади веша били штетни по здравље жена, будући да су дугим ношењем могли да доведу до измештања унутрашњих органа.
Модерни доњи веш – шта нам нуди савремени поглед на овај комад одеће
Двадесети век доноси са собом многе модне промене, те не треба да чуди што се то одразило и на доњи веш. Тридесетих година жене први пут постају и раднице, а грудњаци тада почињу да буду доступни свима у свим величинама. Педесетих година опет се враћа естетика облина, и секси доњи веш достиже врхунац.
Шездесетих, брусхалтери у америци сматрани су симболом женске опресије, док су 80-их сматрани еманципаторним средством и слободом жене да се изрази како жели. Деведесетих се први пут појављује пуш-ап грудњак, док се током двехиљадитих све више даје примат удобности, комфору и изради доњег веша у природним материјалима.
Данас се о квалитету израде доњег веша говори више него икада, као и значају природних материјала за репродуктивно здравље. Поред тога, природни материјали попут памука, сматрају се и одрживим, што је веома важно за еколошко питање и проблеме са којима се суочава човек данас.
Из свега наведеног, занимљиво је што можемо видети како еволуција доњег веша прати историјска дешавања, те се из тога изводи и културолошка важност, наизглед, овако скривеног и скрајнутог одевног предмета.
Нема сумње да је доњи веш значајан за наше здравље и добар осећај у нашој кожи, али је он уједно и важан културолошки симбол који прати преломне промене у друштву, због чега је неопходно да пратимо његов развој и говоримо о његовој историји.
