ПСЕУДОИСТОРИЧАРИ НАРУШАВАЈУ ИДЕНТИТЕТ НАЦИЈЕ: Кад „доктори наука” и „академици” фабрикују неку нову прошлост

У поплави лажи чија бујица руши морал у многим областима данашњице баш ових дана из штампе се појавило дело „Сербонини сведоци. Псеудоисторичари, неопаганизам и Црква”, у којем нам аутор Димитрије Марковић предочава колико псеудонаука угрожава опстанак нашег друштва.

Књига је писана из научног и богословског угла. Из научног јер се подробније бави феноменом псеудонауке, посебно псеудоисторије. О озбиљности проблема псеудонауке у свету вероватно најбоље говори чињеница да се овим питањем бавио и Савет безбедности Руске Федерације.

А у Русији постоји Комисија за борбу против псеудонауке при Президијуму Руске академије наука. Основне карактеристике псеудонауке су, каже Марковић, непоштовање, тачније потпуно одсуство научних метода и интелектуално непоштење под којим се подразумевају измишљање, фалсификовање и плагирање. Осим тога идејни систем „Срби, народ најстарији” Марковић је обрадио и из угла конспиролошких теорија јер сматра да по својим карактеристикама недвосмислено спада и у област теорија завере.

Овај православни публициста указује да многобројна истраживања на Западу показују везу између веровања у завере и психичких поремећаја, на првом месту параноидне шизофреније. Осим тога, показала су и повезаност с макијавелизмом, лабавијим моралом, нижим степенима образовања и одсуством критичког мишљења.

– Постоји веза и са агресивношћу што може да потврди свако ко је био у додиру са следбеницима теорије завере о забрањеној српској историји. Можемо упрошћено да кажемо да је ово књига о ономе чиме се баве псеудонаучници Јован И. Деретић, Горан Шарић, Александар Шаргић, Мирољуб Петровић… Многи од њих се ките лажним звањима доктора наука, професора и академика. Горан Шарић се лажно представља као историчар и доктор наука иако је ова звања прибавио од Мирољуба Петровића на једном од његових фиктивних факултета под називом Институт за националну историју, што је и изјавио у јавности. Александар Шаргић нетачно себе назива теологом и историчарем, а Јован И. Деретић је титулу академика купио у удружењу грађана названом ПАНИ – Петровска академија наука и уметности из Санкт Петербурга за 3.000 рубаља, што је око 4.000 динара – наводи Марковић.

Појашњава и да се из богословског угла бавио псеудоисторијом јер је реч о новом облику јереси. Уз њу паралелно иде не само пропагирање паганизма, него и многих ранијих јереси осуђених на васељенским саборима. Наводи да неки од псеудоисторичара отворено заговарају учење секти као што су Универзално бело братство и Адвентисти седмог дана. Као што фабрикују историју српског народа, псеудоисторичари, каже, кривотворе и историју православне цркве.

– Шаргић, између осталог, тврди како је Васкрс, у ствари, празник овулације код жена, Горан Шарић каже да је Христос можда био халуциногена биљка, Јован И. Деретић да је „највећи сатирач Срба православна црква”, а Драган Јовановић да је Свети Сава, односно Растко Немањић, пре одласка на Свету Гору побио 20.000 жена, деце и стараца за два дана између Сићевачке клисуре и Чифлика. Да није реч ни о каквом апстрактном и измишљеном проблему показује и следећи пример. На Фејсбук страници „Слободна Србија – Сербијана, Академик др Јован И. Деретић” спроведене су анкете с питањима: Који је за вас већи српски владар: Крепимир Велики или Душан Силни? и Ко је по вама већи српски владар: цар Павлимир Ратник или краљ Милутин? За измишљеног српског „цара Павлимира” гласало је 82 одсто учесника док је за краља Милутина гласало свега 18 одсто. Сличан резултат је и у првој анкети. За цара Душана гласало је 21 одсто учесника, док је глас „цару Крепимиру” дало 79 одсто. Иначе, за поменутог Крепимира, кога турбо-фолк историчари називају цар Тибор Живковић, у анкети пише да је највероватније неки хрватски владар кога је поп Дукљанин унео у свој спис – наводи аутор „Сербониних сведока”.

Он упозорава да је псеудоисторија веома опасна јер може да се користи за изазивање кризе националног идентитета и извршења етноцида, односно брисања идентитета нације. Нарочито ако имамо у виду да је историја једна од идентитетских наука.

– Проф. др Игор Панарин, академик стручан за савремене видове борбе народа, као главне области хибридног ратовања наводи управо духовну и културно-историјску област, а тек после тога политичку, дипломатску… Да ли је ова незадржива поплава псеудоисторије код нас изазвана с неком намером питање је за стручњаке из области безбедности – сматра Марковић и додаје да ће дело бити доступно у штампаном и електронском облику, а сав приход од продаје намењен је народу и светињама на Косову и Метохији.

У рецензији дела теолог и историчар Раде Булајић, управник Архива манастира Острог, истиче да је занимљиво истраживање о злоупотреби личности епископа крушевачког господина Давида, једног од најугледнијих епископа СПЦ и великог ерудите. Наводи да се аутор осврнуо на „псеудонаучнике изложивши њихове бројне теорије и квазиучења: Горана Шарића, Јована И. Деретића, Александра Шаргића, Мирољуба Петровића, Анђелије Станчић Спајић, Тодора Пештерског, Славише К. Миљковића, Милана Видојевића, Драгана Јовановића и Ђорђа Јанковића”.

– Велика одговорност је на историчару и на историјској науци, да тачно, прецизно и објективно износи у јавност истраживања и даје судове о догађајима. Није случајно речено да је полуистина гора него лаж. Заиста, ако историја и историчари, као њени служитељи и чувари памћења и истине, не сведоче истину и не говоре истину, онда је узалудно и бављење историјом и враћање у нека прошла времена – истиче Булајић и додаје да историчари утичу и на друштвене промене, формирају схватање смисла живота и постојања многих људи.

Драгана Јокић-Стаменковић, Политика