ПСЕУДОИСТОРИЧАРИ НАРУШАВАЈУ ИДЕНТИТЕТ НАЦИЈЕ: Кад „доктори наука” и „академици” фабрикују неку нову прошлост

4

У поплави лажи чија бујица руши морал у многим областима данашњице баш ових дана из штампе се појавило дело „Сербонини сведоци. Псеудоисторичари, неопаганизам и Црква”, у којем нам аутор Димитрије Марковић предочава колико псеудонаука угрожава опстанак нашег друштва.

псеудонаука
Фото: Димитрије Марковић (лична архива)

Књига је писана из научног и богословског угла. Из научног јер се подробније бави феноменом псеудонауке, посебно псеудоисторије. О озбиљности проблема псеудонауке у свету вероватно најбоље говори чињеница да се овим питањем бавио и Савет безбедности Руске Федерације.

А у Русији постоји Комисија за борбу против псеудонауке при Президијуму Руске академије наука. Основне карактеристике псеудонауке су, каже Марковић, непоштовање, тачније потпуно одсуство научних метода и интелектуално непоштење под којим се подразумевају измишљање, фалсификовање и плагирање. Осим тога идејни систем „Срби, народ најстарији” Марковић је обрадио и из угла конспиролошких теорија јер сматра да по својим карактеристикама недвосмислено спада и у област теорија завере.

Овај православни публициста указује да многобројна истраживања на Западу показују везу између веровања у завере и психичких поремећаја, на првом месту параноидне шизофреније. Осим тога, показала су и повезаност с макијавелизмом, лабавијим моралом, нижим степенима образовања и одсуством критичког мишљења.

– Постоји веза и са агресивношћу што може да потврди свако ко је био у додиру са следбеницима теорије завере о забрањеној српској историји. Можемо упрошћено да кажемо да је ово књига о ономе чиме се баве псеудонаучници Јован И. Деретић, Горан Шарић, Александар Шаргић, Мирољуб Петровић… Многи од њих се ките лажним звањима доктора наука, професора и академика. Горан Шарић се лажно представља као историчар и доктор наука иако је ова звања прибавио од Мирољуба Петровића на једном од његових фиктивних факултета под називом Институт за националну историју, што је и изјавио у јавности. Александар Шаргић нетачно себе назива теологом и историчарем, а Јован И. Деретић је титулу академика купио у удружењу грађана названом ПАНИ – Петровска академија наука и уметности из Санкт Петербурга за 3.000 рубаља, што је око 4.000 динара – наводи Марковић.

Појашњава и да се из богословског угла бавио псеудоисторијом јер је реч о новом облику јереси. Уз њу паралелно иде не само пропагирање паганизма, него и многих ранијих јереси осуђених на васељенским саборима. Наводи да неки од псеудоисторичара отворено заговарају учење секти као што су Универзално бело братство и Адвентисти седмог дана. Као што фабрикују историју српског народа, псеудоисторичари, каже, кривотворе и историју православне цркве.

– Шаргић, између осталог, тврди како је Васкрс, у ствари, празник овулације код жена, Горан Шарић каже да је Христос можда био халуциногена биљка, Јован И. Деретић да је „највећи сатирач Срба православна црква”, а Драган Јовановић да је Свети Сава, односно Растко Немањић, пре одласка на Свету Гору побио 20.000 жена, деце и стараца за два дана између Сићевачке клисуре и Чифлика. Да није реч ни о каквом апстрактном и измишљеном проблему показује и следећи пример. На Фејсбук страници „Слободна Србија – Сербијана, Академик др Јован И. Деретић” спроведене су анкете с питањима: Који је за вас већи српски владар: Крепимир Велики или Душан Силни? и Ко је по вама већи српски владар: цар Павлимир Ратник или краљ Милутин? За измишљеног српског „цара Павлимира” гласало је 82 одсто учесника док је за краља Милутина гласало свега 18 одсто. Сличан резултат је и у првој анкети. За цара Душана гласало је 21 одсто учесника, док је глас „цару Крепимиру” дало 79 одсто. Иначе, за поменутог Крепимира, кога турбо-фолк историчари називају цар Тибор Живковић, у анкети пише да је највероватније неки хрватски владар кога је поп Дукљанин унео у свој спис – наводи аутор „Сербониних сведока”.

Он упозорава да је псеудоисторија веома опасна јер може да се користи за изазивање кризе националног идентитета и извршења етноцида, односно брисања идентитета нације. Нарочито ако имамо у виду да је историја једна од идентитетских наука.

– Проф. др Игор Панарин, академик стручан за савремене видове борбе народа, као главне области хибридног ратовања наводи управо духовну и културно-историјску област, а тек после тога политичку, дипломатску… Да ли је ова незадржива поплава псеудоисторије код нас изазвана с неком намером питање је за стручњаке из области безбедности – сматра Марковић и додаје да ће дело бити доступно у штампаном и електронском облику, а сав приход од продаје намењен је народу и светињама на Косову и Метохији.

свети василије острошки
Манастир Острог/ Фото: Профимедиа

У рецензији дела теолог и историчар Раде Булајић, управник Архива манастира Острог, истиче да је занимљиво истраживање о злоупотреби личности епископа крушевачког господина Давида, једног од најугледнијих епископа СПЦ и великог ерудите. Наводи да се аутор осврнуо на „псеудонаучнике изложивши њихове бројне теорије и квазиучења: Горана Шарића, Јована И. Деретића, Александра Шаргића, Мирољуба Петровића, Анђелије Станчић Спајић, Тодора Пештерског, Славише К. Миљковића, Милана Видојевића, Драгана Јовановића и Ђорђа Јанковића”.

– Велика одговорност је на историчару и на историјској науци, да тачно, прецизно и објективно износи у јавност истраживања и даје судове о догађајима. Није случајно речено да је полуистина гора него лаж. Заиста, ако историја и историчари, као њени служитељи и чувари памћења и истине, не сведоче истину и не говоре истину, онда је узалудно и бављење историјом и враћање у нека прошла времена – истиче Булајић и додаје да историчари утичу и на друштвене промене, формирају схватање смисла живота и постојања многих људи.

Драгана Јокић-Стаменковић, Политика

4 Коментари

  1. Mislim da je gospodin optužio nekoliko osoba koje se bore za pravu istinu i istoriju i očekujem odgovor dotičnih. Bilo bi lepo da profesor objasni ko je pisao istoriju na koju se on poziva. I zbog čega se ta istorija menjala nametanjem ili političkim dogovorima. A znamo da istoriju pišu pobednici. Što znači da ona, zvanična, ne mora biti i tačna. Svi pomenuti, a neki i pokojni, u tekstu su uložili veliki trud da se otkrije istina koliko god je to sada moguće. Dodvoravanje „pobednicima“ nas stavlja u gubitnike. Razumevanje prave, ne pseudo, istorije objašnjava i mnoga dešavanja danas. Ovakav napadački tekst sa naglašavanjem nebitnih, verovatno i tačnih zaključaka autora, samo pokazuje da u Srbiji i dalje postoje ljudi koji nisu za Srbiju i koji se ulizuju zapadnim nalogodavcima, pobednicima. U Beogradu 7.530. godine.

    • Ти си пријатељу очигледно залутао. Те особе причају причу без икаквих аргумената, а докази о нама и нашој прелепој историји постоје. Па замисли како нас Запад гледа када кажемо да су Срби најстарији народ на свету. Зар ти то не делује трагикомично!? Хоћеш да кажеш да црнци и кинези потичу од Срба? О Боже….

  2. Још један „историчар“ за ког историја Срба почиње од Немањића. Немањићи су се ваљада створили одједном сами од себе, пре њих није било никога. Наставак традиције бечко-берлинске школе историје. Ништа ново на овим просторима.

Постави одговор

Унесите свој коментар
Упишите своје име

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.