У 58. емисији Разбуђивање гостовала је Драгана Чанак Чолић, која је као девојчица средином деведесетих година 20. столећа морала да напусти свој дом и завичај и оде у беспуће.
Драгана Чанак Чолић је рођена у марту 1985. године у Бихаћу, јер у близини места Срб где је живела није било породилишта, па су се жене већином порађале у бихаћком породилишту.
Своје безбрижно детињство памти по дружењима са осталом децом: комшијама, рођацима, кумовима… разним несташлуцима, одласцима код бабе и ђеда на село, где су купили сено, шљиве, хранили животиње. Тада нису ни били свесни шта значи рат.
Када се уписала у први разред основне школе 1991. године већ је почео оружани сукоб између хрватске паравојске и Југословенске народне армије. ЈНА се распала, као и држава Југославија, а Срби су прогласили своју државу – Републику Српску Крајину. Њени родитељи су се трудили упркос ратном окружењу и неимаштини да њој и њеној секи приуште колико толико нормалне услове живота. Суморна стварност је била из дана у дан све суморнија и тежа.
Сећа се Илиндана 1995. у Великој Попини, код Грачаца, селу њене мајке, где је ранијих деценија био увек велики црквено-народни збор (окупљање)… Тог дана је све било сабласно празно, осећала се велика тензија у ваздуху, осећао се мирис барута. Иако нико од старијих није то хтео да призна, сви су знали да се „нешто спрема“. Истог дана је проглашена мобилизација и сви мушки старији од 18 година су морали да иду на прву линију фронта.
Почињу да се чују детонације… прво тише у даљини, а онда све гласније и гласније. Њена мајка је у кући остала сама, са двоје мале деце. Заправо, није ни било мушке главе старости од 18-65 година.
Освануо је 4. август… „Олуја“ је већ почела. Нико није био свестан да ће то бити велико зло, да ће за неколико дана изубити све оно што су генерације предака стварале. Стигло је наређење о евакуацији, да људи пакују најнужније. Срби из Северне Далмације су већ били у збеговима и закрчивали су путеве.
Наредног дана, 5. августа, у касним поподневним сатима, Драганина мајка са комшијама креће на пут, у колони прогнаника. Ни сама не зна где, ни куда, ни да ли ће се вратити. Стотине хиљада Срба на камионима, приколицама, тракторима, аутомобилима… све цивили, старци, жене, деца! Сви напуштају свој кућни праг.
Сада се не сећа да је видела мајку да ли је плакала, вероватно да јесте али је крила од деце. Зна да је бомбе које су пале на колону на Петровачкој цести за длаку избегла, односно сигурну смрт.
Неколико дана су „путовали“ до Сремске Раче. Ту је дошао рођак по њих и одвео их до Инђије. После неколико дана је угледала оца: прљав, мастан, необријан, гладан, неугледан… али је он њој у том тренутку био најлепши на свијету, јер је био жив.
Код рођака су провели скоро две седмице, а онда се одселили у Београд, где су живели као подстанари. Ту је уписала 5. разред и наставила свој живот.
У завичај се први пут враћа у лето 1997. године код бабе и ђеда са очеве стране, који су имали срећу да их нико није дирао пошто су живели високо у брдима.
Наредних година се удала и створила породицу, родила сина кога је од малена водила у свој завичај. Скоро је дочекала да је син, стар девет година пита: „Мама… па ти си дете из Олује“. Емоције су је преплавиле, па му је испричала причу, не баш све, али довољно за његов узраст. Када одрасте за 6-7 година знаће и више.
Сада воли да посети неко крајишко дружење, да чује омиљене стихове: „Нема раја без роднога краја“, „Милице ‘ћери“… итд. Воли да поприча са својим земљацима.
У београдску цркву Светог Марка редовно одлази 5. августа да упали свећу воштаницу свима страдалима у „Олуји“, свима онима који нису имали срећу да се окупе живи и здрави. Зна да је рат зло, да доноси мртвачке сандуке, гробове на све стране и зато не жели да заборави, нити да иједно дете осети рат.
