Као и Чаробњак из измишљене земље Оз тако је и Елизабет Александра Мери Виндзор, која је умрла 8. септембра у 96. години, водила чудан двоструки живот, пише Ендру Скот, писац и драматург из Лондона под псеудонимом Ото Инглиш за Политико магазин.
С једне стране, играла је улогу краљице Елизабете Друге – поштоване личности са круном на глави, отварала парламенте и питала људе ко су и шта раде на забавама у башти.
Она је била та која је попут Мона Лизе гледала са новчаница и која је постала шеф државе од 150 милиона људи, од Папуе Нове Гвинеје до Канаде, и једна од најпознатијих личности свог времена.
Краљица је била икона, у буквалном смислу, пише Политико.
Она је инспирисала Ендија Ворхола, хитове Битлса, песнике од Џона Мејсфилда до Сајмона Армитиџа.
„Боже чувај краљицу!“ певали су “Секс пистолси 1977”, „Она није људско биће!“, каже један стих и изнели су, наводи се, убедљиву поенту.
Хваљена на глобалном нивоу – стајала је уз далај-ламу и папу као један од оних ретких дефинитивних чланова који су изгледа били изнад контроле.
Толико да би чак и окорели републиканци ублажили своје позиве за окончање монархије говорећи: “Али краљица је урадила фантастичан посао”.
Она је у том послу успела, не малим делом, тако што је од ћутања направила врлину. Тврдоглаво је одбијала да буде интервјуисана, испитивана. Док су млађи чланови краљевске породице разбили четврти зид монархије, краљица је остала тиха и непроменљива.
Заиста, управо држећи свој званични алтер его нејасним као неписани британски устав, а своју приватну личност потпуно скривеном, Елизабета II је постала најуспешнији суверен, још од Викторије.
Али зато је у писању приче о њеном животу готово немогуће сазнати ко је она заиста била испод шешира, мантила и драгуља.
Краљица је била апстракција: улога, као и свака друга – а особа иза ње, Елизабет Виндзор, је стручно одиграла ту улогу.
Живот Елизабет Виндзор
Рођена је царским резом 21. априла 1926. од мајке, такође Елизабете, војвоткиње од Јорка.
Као што је тада био обичај, био је присутан министар унутрашњих послова сер Вилијам Џојнсон-Хикс – за случај да је замењена за некога ко није краљевског порекла.
Као принцеза Елизабета, била је трећа у реду за трон, са својим ујаком Едвардом, претпостављеним наследником.
Званични биографи воле да приповедају о њеном “обичном детињству“ и адреси породице Јорк која звучи нормално – Улица Пикадили 145, у срцу Лондона.
Истина, адреса није била обична или баштенска кућа у низу.
Била је то велика палата, са 25 спаваћих соба, плесном салом, библиотеком и огромном баштом.
Фотографије тог доба приказују Елизабету и њену млађу сестру Маргарет које су обожавали мајка и отац, али у ствари, одгајала их је војска слугу и ретко су виђале своје родитеље.
Брига о деци препуштена је двема дадиљама: строгој Клари Најт, која је уливала страх али и учила их лепом понашању, и Маргарет Мекдоналд.
Мекдоналдова је била једина особа ван краљевске породице којој је било дозвољено да зове Елизабет по породичном надимку Лилибет, а делиле су и спаваћу собу све до Елизабетине 11. године.
Лилибетина прва реч, “Бобо“, била је упућена Мекдоналдовој – и надимак се касније задржао.
Сваког јутра Мекдонладова је доносила Елизабети шољу чаја, простирала њену одећу, и бринула о њеној хигијени. Да се удала, Мекдоналдову би то коштало посла, тако да је до своје смрти 1993. посветила свој живот краљици.
“У својим каснијим годинама Бобо је имала јединствен положај у Бакингемској палати, имала је свој апартман, није имала дужности и уживала је у ближем личном пријатељству са краљицом него практично било ко други, укључујући неке од краљичиних најближих рођака“, написао је Даглас Кеј, аутор књиге “Краљица: Поглед на приватни живот Елизабете II”.
Али не знамо ништа више. Одана слушкиња никада није дала интервју, никада није разговарала о односу са својом господарицом и умрла је са нетакнутим тајнама.
„Бити Крофи“ постао синоним за издају
Бобо није била једина “обична“ која је играла кључну улогу у годинама формирања будуће краљице. Поред дадиља, ту је била и гувернанта, Марион Крафорд, којој су девојке дале надимак “Крофи“.
Крофи је била попут Мери Попинс за Јоркове. Ако је Бобо била сурогат мајка, Крофи је била старија сестра, узор и пријатељ.
Али од 1947. ни Елизабет ни Маргарет нису имали потребу за гувернантом, а са само 39 година, Крофи је већ била у пензији.
Две године касније прихватила је понуду да напише књигу под називом “Мале принцезе“, која је изазвала сензацију када је објављена 1950.
Упркос томе што је одобрила пројекат, краљица мајка је изјавила да је Крофи “сишла с ума“, а жена која је први део свог живота посветила монархији без церемоније је ишчезла.
Иако су књигу описивали као “љубазне мемоаре” у којима је краљевска породица приказана у веома добром светлу, њена судбина је вероватно била запечаћена једним или двема фразама које су наговестиле краљеву лошу нарав током рата.
Без обзира на све, “бити Крофи“ је постао краљевски сленг за издају.
Лишена икакве милости и наклоности, Крофорд је нестала из званичних записа и наратива на начин који би, наводи Политико, постидео совјетске пропагандисте.
Све ово је утицало на Крофи – два пута је покушала самоубиство. Касније у животу, преселила се близу имања Балморал у нади да би једног дана могла да се суочи са старом оптужбом против себе и да би добила прилику да се одбрани. Али тај тренутак никада није дошао. Када је умрла 1988. краљевска породица није послала ни венац на сахрану.
Није познато како је све ово утицало на Елизабет. Али, како пише Политико, ово брутално и безосећајно одбацивање тако блиског и оданог пријатеља довољно говори о породици која се понекад назива “Фирма“.
Животна сила монархије је самоодржање. Нико није незаменљив. Нико није већи од машине. Током краљичине владавине, то немилосрдно самоодржање – тако у супротности са њеним имиџом – увек би јој изнова подизало главу.
На крају би се проширио и на чланове саме породице.
Познанство са „егзотичним Европљанином“
Године 1939, у сенци рата, 13-годишња принцеза упознала је свог шармантног принца током посете поморском колеџу у Дартмуту. Филип, који је тада имао 19 година, био је егзотични Европљанин.
Прогнани грчки принц који је одрастао у Паризу, био је отуђен од своје породице. Његове три преживеле сестре су се удале за припаднике нацистичког режима. Његов отац је живео животом остарелог плејбоја у Монте Карлу. Његова мајка је проглашена лудом.
У Британији је нашао дом. У Елизабети је пронашао оданост.
У писму рођаку, изјавила је да је срела “бога Викинга“, а до краја рата њих двоје су размењивали писма.
Као и скоро све остало у краљичином приватном свету, не знамо ништа о томе шта су писали једно другом.
Краљица мајка није имала поверења у Филипа али Елизабета је успела, пронашавши у Лују Маунтбатену, Филиповом ујаку, макијавелистичког савезника. Године 1947. пар је био верен.
У ретком живописном писму Бети Шу написаном те исте године, добијамо мучан увид у Елизабетина осећања.
На четири узбудљиве странице Елизабета говори о ноћним клубовима и плесу и како их је једном узбудљиво прогањао фотограф улицама Лондона. То је писмо жене која је дубоко заљубљена.
Њихово венчање тог новембра било је питање народног славља. Најављено као “венчање строге штедње“, то заправо није било ништа од тога. Хиљаде људи отишло је у Лондон на тај догађај.
Било је 2.500 поклона – укључујући шал који је исткао Махатма Ганди и Картијеову огрлицу од дијаманата и платине из Низама из Хајдерабада.
Рат је дао краљевској породици нови “raison d’etre” као “националне породице“, а брак прелепе младе принцезе са згодним младим принцом као да је садржао нове почетке и нову наду у бољи свет који долази.
За кратак период између 1949. и 1951. родила му је двоје деце (Чарлса и Ану) живели су на Малти, где је Филип служио као морнарички официр.
Званичне биографије ову еру приказују као период “нормалности“. То није сасвим тачно. Живели су у вили са шест спаваћих соба, а поред Бобо, имали су војску особља.
Сваки покушај обичног живота ионако је био краткотрајан.
Краљица и прве брачне свађе
Године 1952. умро је Елизабетин отац, краљ Џорџ VI, а 27-годишња жена постала је краљица.
Иако је њен живот био једна дуга проба за улогу која је дошла раније него што се очекивало чини се да је изазвала значајне брачне свађе.
Динамика се одмах променила, Филип се, по сопственим речима, претворио у “крваву амебу“, док се његова жена у потпуности предала новим дужностима.
Елизабетина снаха, принцеза Дајана, једном је рекла да је у њеном браку са принцом Чарлсом било “троје људи“.
После крунисања 1953. изгледа да је војвода од Единбурга имао егзистенцијалну кризу и све дуже периоде проводио ван куће. Постојале су гласине о аферама које су се одвијале и током 1980-их.
У међувремену, Елизабета је пронашла пријатељство са својим старим пријатељем из детињства Хенријем Хербертом, 7. грофом од Карнарвона, званим Порчи.
Њих двоје су делили љубав према тркачким коњима и природи и иако нема наговештаја да су икада имали аферу, њихово веома блиско пријатељство довело је до разних гласина. Од 1969. надаље њих двоје су провели дужи период у дружењу.
Брига о четворо деце (Ендру је рођен 1960, а Едвард 1964) поверена је дадиљама и интернатима.
Одувек са очима упртим у њих, Виндзори су били приказани као савршена и одана породица. Али ако су деца виђала родитеље пола сата дневно, сматрали су се срећницима.
Документарац који је постао маркетиншка катастрофа
Године 1960. нису биле љубазне према монархији, а 1969. ТВ екипи је дозвољен приступ да сними документарац о краљевској породици. Била је то маркетиншка катастрофа.
Мистика краљевске породице била је распршена док је приказана породица како неспретно покушава да проведе време заједно.
У једној страшној сцени, Филип је приказан како се гласно жали на одреске своје жене, а у другој, млади Едвард је виђен како плаче јер га је Чарлс случајно ударио жицама за виолончело.
“Фирма” је ослободила самонаметнутог “Крофија“, и ствари више никада нису биле исте.
Таблоиди су се клонили саме краљице, али су њену децу све више доживљавали као „дивљач за улов“. Током 1970-их, троје старије деце је прогањано, испитивани су њихови приватни животи и свака њихова псовка претварана је у популистичку храну.
Ствари су се мало поправиле 1977. за краљичин сребрни јубилеј – када су милиони изашли да прославе Елизабетин стални посао и место њене породице у националном наративу.
Али исте године је енглески панк састав Секс Пистолс објавио сингл „Боже чувај краљицу“.
Сингл је моментално био забрањен на Би-Би-Си-ју и на независним комерцијалним емитерима (ИБА) иако се брзо попео на врх топ-листа.
Био је то необичан тренутак у краљичиној владавини: први напад популарне културе на институцију монархије.
То је било ништа у поређењу са оним са чиме се Елизабета борила иза зидина палате.
Брак Чарлса и Дајане – почетак трагедије
Године 1981. публика је поново изашла, овог пута да гледа како се принц Чарлс жени Дајаном Спенсер. Из углађеног извештавања то је изгледало као бајка, али за краљевску породицу то је био почетак трагедије.
Пар се срео само десетак пута и били су гурнути једно ка другом, скоро у очајању, а веза се брзо распала у рату између Дајане и “Фирме”.
Елизабета, која је била тада у касним 60-им годинама била је неспремна за то – а камоли за оно што је уследило.
Збуњена Чарлсовим понашањем и Анином очигледном неспремношћу да се повинује судбини коју јој је дало рођење, учинила је своје незадовољство очигледним – и одузела и Дајани и Сари Фергусон (супрузи њеног трећег детета Ендруа) титуле.
Дајана је такође изгубила своју канцеларију, полицијску заштиту и добро име – док су таблоиди провлачили њену репутацију кроз блато, уз охрабрење службе за штампу Бакингемске палате.
Када је 1997. погинула принцеза Дајана у саобраћајној несрећи у Паризу, краљевска породица је постала ирелевантна.
Док су се вршиле припреме за Златни јубилеј 2002. постојао је страх да нико неће доћи – уз охрабрење Блериста, догађај је уместо тога претворен у “народну забаву“, заједно са Брајаном Мејем (гитариста групе Квин) који је свирао националну химну на крову Бакингемске палате.
Наклоност према њој почела је да се враћа тек када је краљица – која је била мезимица нације и мајка нације – преузела улогу баке нације.
Како је старила, чинило се да је спољашњи имиџ ненасмејаног монарха помало смекшао.
Направљен је штос са глумцем Џејмса Бонда Данијелом Крејгом на отварању Олимпијских игара 2012, када је изгледало да је искочила из хеликоптера, а снимила је и смешан вирални видео са својим унуком Харијем уочи “Invictus Games” 2016.
Њене Божићне поруке постале су мекшег тона и било је наговештаја о „бунтовној“ краљици – када је носила шешир који је помало личио на заставу ЕУ на државном отварању парламента 2017.
Незадовољство браком Харија и Меган
Али чак и док је млађа генерација чланова краљевске породице изгледала спремна да удахне нови живот “Фирми”, тензије у породици су се наставиле.
Мало је скривала своје незадовољство после брака њеног унука Харија са Меган Маркл, каснијег бекства пара у Сједињене Државе и њиховог “штетног” интервјуа са Опром Винфри у којем су изнете оптужбе за расизам и малтретирање против чланова краљевске породице.
Краљичина слабост био је Ендру – њено средње и најомиљеније дете које је, упркос разузданости, неугодном пријатељству са педофилом Џефријем Епштајном и непопуларности у јавности, остало заштићено до краја.
На крају – живот Елизабете остаје енигма.
Да би свом Уједињеном Краљевству обезбедила онаквог монарха каквог је сматрала да је потребан, жртвовала је обичан живот и друге ствари које већина нас узима здраво за готово. Али тада јој чудна природа наследне монархије никада није понудила други пут.
Британија ће себе сматрати срећном што је имала тако чврстог шефа државе. Елизабет Виндзор је играла улогу краљице са непоколебљивим уверењем више од 70 година. У тако добром извођењу улоге, оставила је рупу коју је можда немогуће попунити.
У наредним данима и месецима многи ће је оплакивати. Многи би се такође могли запитати ко је она заправо била – и шта следи.
И.Ш.М, Данас
Лектура/коректура/редактура, опрема: Хронограф
