Владимир Ђукановић, „српски вук с Волстрита“: Европљанима кажем – Не пуштајте нас у ЕУ, ако уђемо – растурићемо вас! (ВИДЕО)

Владимир Ђукановић је највећи део своје каријере провео у ЈП Моргану. На Волстриту је радио 11 година. За само неколико година успео је да оствари „амерички сан“.

Владимир Ђукановић је студирао философију и економију на DePauw универзитету у САД. Највећи део своје каријере провео у ЈП Моргану. На Волстриту је радио 11 година. После успешне каријере у финансијама у Њујорку сели се у Лондон где формира инвестициони хеџ фонд. Неколико година касније се враћа у Србију где је инвеститор у неколико индустрија. У ексклузивном интервјуу за МОНДО Ђукановић говори о томе шта нас чека на економском плану, како ће се то одразити на цене основних животних намирница а како на рате кредита, шта се то дешава у Украјини, зашто Владимир Путин не жели да пусти Донбас и шта је руска доктрина у наредних 10 година.

Причали смо и о томе како је Србија „опљачкана после петог октобра“, ко ју је опљачкао, зашто сматра да су економске санкције зло и због чега је против уласка Србије у ЕУ. Разговарали смо у дану када је руски председник прогласио делимичну мобилизацију и када је саопштено да ће бити позвано 300.000 резервиста.

„Украјина је, наравно, највећи рат који се води, али званично имамо још осам ратова који букте по свету. Нова жаришта се отварају свакога дана. Путин је најавио мобилизацију. Сергеј Караганов је још у новембру написао чланак где је рекао да ће Русија урадити тотални дикаплинг са Западом. И они су то и у радили. Написао је и то да ће идућих 10 година Русија искључиво оружјем решавати све своје проблеме. Ми смо ушли у један период који је веома сличан седамдесетим годинама. Тај период се звао ‘great inflation’ – велика инфлација. Имамо copy-paste ситуацију. Тада смо имали Јом Кипур рат, Саудијска Арабија је блокирала испоруку нафте, СССР такође. Енергенти отишли у небо, инфлација… Имали смо 10 година стагфлације (општег скока цена, уз пад производње). То је, мање-више, најгори економски период у историји капитализма. Оно што нам следује је врло слично томе. Разлика је само што смо у односу на те седамдесете више повезани и много зависнији једни од других. Ако престане да стиже јефтина роба из Кине, на коју се многи жале, онда се теби живот мења фундаментално. Ти својом платом нећеш моћи да купиш тамо неки пешкир за 500 динара, него ћеш куповати онај који је домаће производње, а који кошта на пример 10.000″.

Све те компетитивне предности које су се глобално искристалисале у последњих 30-40 година ће нестати. На пример, ти продајеш те камере по целом свету, јер си стручњак за то. Највећи си експерт и имаш најбољу цену. Ја ако те блокирам да ми продаш камеру, морам да направим своју. Види, свако може да направи ову камеру, само је питање по којој цени. Ја се спрдам и кажем како могу ‘на кеца’ да направим С класу, само што ће коштати два милиона долара. Затворим српско тржиште, само ја правим С класу и возиће аутомобиле 100 Срба. Али такав начин живота смо живели пре 150 година.“

Чини ли ти се да овде људи не схватају како „тамо неки рат у Украјини“ утиче на то да и овде скочи овде цена паштете у продавници? А то је та повезаност о којој говориш.

„Апсолутно. Људи кукају код нас како ми не производимо млеко. Па ево, краљу, узми ти купи краве, па производи млеко кад си толико паметан. Неисплативо је, зато што неко други у твом окружењу направи то млеко јефтиније. Ево, прави ти млеко. А сви се сете млека кад га нема у продавници. Па какве везе има, нема га. Што рече краљица Антоанета – пијте јогурт“.

Овде се људи не сећају тих седамдесетих о којима говоре, сви углавмном памте ону светску економску кризу током двехиљадитих.

„Људи који памте седамдесете имају данас сто година. Ја сам рођен 1972, шта ја да памтим? Моја мајка памти тај период а она има 75 година. И ти људи који памте седамдесете немају више оперативну улогу у друштву. Они нису економисти, нису министри, нису власници бизниса. А и ако јесу, они су пензионисани. И сада сви ови аналитичари са којима радим, моја генерација која би требало да је у неком свом врхунцу каријере, везе немају како да се боримо са овом кризом. Ми смо задњих 30-40 година живели у условима велике глобализације и ниских каматних стопа. Када је лова јефтина, сваки пројекат је исплатив“.

„Ти кажеш – ‘Ма да, ова кафана ће зарађивати 10 посто, могу да позајмим лову на 2 посто, зарадићу 8 посто’. Камате скоче на 12 посто и ти си негативан, не можеш да отвориш ову кафану. Ниси ангажовао мајсторе, ниси купио плочице и тапете, нема промета, нема економије, економија пада. Теби са повећаним каматним стопама инвестиције стају, јер се не исплате. Како Централна банка повећа каматне стопе, тако ти одеш у банку и имаш већу камату. И онда себи кажеш – Па чекај, зашто да се дрндам да водим кафану за 10 посто, кад могу да добијем камату у банци од 7 посто, а да не мрднем и врло мали ризик имам“.

Сад се помиње ЕУРИБОР, сви гуглају да виде шта је то. Одједном рате кредита расту. Која је твоја процена – јесмо ли могли ово да очекујемо и шта ће бити у будућности?

„Апсолутно, камате ће бити 10, 15, 20 посто за неколико година. Ја опет апелујем на Централну банку – дижите референтну каматну стопу на 5-6 посто, што пре. Међу српским менаџерима влада неки осећај да ће камата у следећих 12 месеци бити 6 посто. Што брже подигнеш реферетне каматне стопе, обуздаћеш инфлацију. Нема магичног штапића којим се то решава. Кад дигнеш каматне стопе успорава ти се раст економије, али обуздаваш инфлацију“.

Шта то значи за човека који је дигао кредит за стан?

„Ако ти је рата сада 300 евра она ће ти бити 350, па 400, па 450, па 500“.

Он, дакле, може да очекује да му та рата кредита „догура“ до тих 500 евра?

„Може, ако није потписао фиксну каматну стопу што ја увек људима препоручујем. Она је у почетку увек скупља али кад узимаш кредите на 20-30 година, то је препоручљиво. Кад ЕУРИБОР дође на 7-10 одсто, онда кад дође још 2,5 одсто, што наплаћује банка, плус још нешто и ето камате на 15 одсто. Кад позајмиш 100.000 и камата ти је 2 одсто, ти годишње камату платиш 2.000, а овако мораш да платиш 15.000“.

У једном периоду владала је помама за кредитима, говорило се да су камате никад повољније и чини се да су сви дигли стамбене кредите. И шта сад?

„Ја се не бринем са те стране за српску економију јер, иако неприродно, огроман број некретнина се у Србији продаје за кеш“

Како то?

„Има лове. Ево ми дођемо овде, попијемо кафе и неко то плати. Е сад ако си ти неки бескућник онда кажеш ‘како сте бре дали хиљаду динара за то, јесте ли ви нормални?’. А ти га гледаш као да је луд. Па и овај што је купио стан за милион и по у Кули Београд… ти лупаш главу како зашто – ма зна он добро зашто је то урадио“.

Стално говоримо о „две Србије“ – јесу ли онда то те две Србије, где једна иде по тржним центрима и из њих излази са по шест кеса, вози скупа кола и купује стан у Београду на води, а друга Србија се хвата за главу јер рата неће бити више 250, него 300 евра? Која је сламка за опстанак за ту другу Србију?

„Сламка за опстанак је та да је Србија и даље социјална држава са огромним социјалним давањима. Ми смо по светским стандардима са неким средњим приходима, али смо социјална држава. Имамо субвенционисану струју, имамо субвенционисану храну, имамо стопостотно субвенционисано образовање. Све је то огроман луксуз. Образовати твоје дете на Београдском универзитету без да даш један динар је огроман луксуз за једну државу. Ми смо мало к’о сеоски баја који воли да оде у кафану па да ‘изгрми’, а онда од понедељка до четвртка ‘Јао, шта ћемо’. Богате државе то могу себи да приуште. Америка то може, али она то не ради. Америка тера свакога да плати своје изузетно скупе високообразовне институције. А једна Србија сматра да то себи може да приушти“.

Значи – понашамо се као Швајцарска а нисмо Швајцарска?

„Људи, не знате колико вам је добро. Немате појма колико вам је добро, имате храну, имате село, сарму, бабу, деду… иди сад у Сан Франциско и види како човек живи у 20 милиона долара и прескаче ове бескућнике који су ту око њих. Србија се одлучила за тај модел. Нама је и даље пола економије у државним рукама. Видимо шта се дешава у ЕПС-у, водоводу. То су све крш фирме јер су државне фирме. ЕПС има осам пута више запослених него нормална фирма која производи ту количину струје било где у свету. Ти дакле запошљаваш људе да би првог имали плате да би могли да купе тај сир, кајмак и млеко. Ти људи не раде на продуктивним местима, они се не боре. Ето запослиш се у ЕПС-у и, шта, ти ћеш, као, да имаш неки феноменалну перспективу, постаћеш неки невероватан инжењер и променићеш неко чудо. Ма нећеш. Ти ћеш у ЕПС-у да нађеш неки свој локални тал, да уваљујеш неке приче, да заврћеш осигураче и да клепаш лову“.

Али знамо колико се овде јежимо кад чујемо да нешто треба да пређе у приватне руке.

„Само се јежите, боли вас уво и живећете овако још сто година“.

То ме негде подсећа и ти кад си као млад кретао преко океана, када део твоје породице није благонаклоно гледао на то чиме си ти решио да се бавиш.

„Па да, прво мој ћале је рекао – сине, а је л’ мора бизнис? Нама су мозгови опрани комунизмом. Задатак сваког комунизма је да нема индивидуалних слобода. Чим нема индивидуалних слобода нема ни размишљања. Нема шта ти да размишљаш, држава ће о теби да се побрине. Скоро сам држао неко предавање на Коларцу и рекао сам оној деци – немојте да слушате своје родитеље, јер је велика шанса да су вам родитељи ретардирани. Да су изузетно неуспешни, да су им сви погледи на свет катастрофа и да стално чекају шта ће држава да уради. Онај ЏФК је можда и убијен због тога. Немој да питаш шта држава може да уради за тебе, питај шта ти можеш да урадиш за државу. Али ти немаш ниједног Србина који се то пита. Ни ми капиталисти, ни радници. Српска држава је као мајка а ми смо деца наркомани. Ми се фиксамо, правимо хаос а она ради јадна ко чистачица негде, 24 сата не спава, лову нам даје, храни нас а ми само – дај, дај, дај…“

„Ако чекаш да држава нешто уради, убиј се одмах. Скрати себи муке јер је огроман пакао да чекаш да држава нешто уради и обезбеди. Држава је таква каква је, а ти ради у оквирима те државе или иди. Мени са 19 година се није свиђала држава Слобе Милошевића. Била ми је одвратна. Ја сам са 19 година свесно рекао да мене то не занима и све док је та држава таква каква је, мене та држава не занима, па може да ми буде отаџбина сто пута. Ако се ти будиш свако јутро бесан на државу, погледај се у огледало. Тамо је само један кривац – а то си ти. За све твоје неуспехе и промашаје си ти крив“.

Знаш и сам колико је распрострањен осећај који већина има – „све бих ја могао, да су биле боље околности“.

„То само лажеш себе. Знам овде феноменалне фирме, знам људе који су се подигли из блата који су направили феноменалне фирме. Не волим да их помињем, не воле они да се помињу, јер смо у таквом окружењу, јер не волимо ништа да кажемо. Не волимо да кажемо истину једни другима, не волимо себе да погледамо у огледало, не волимо своју децу да погледамо, па да кажемо ‘Види бре на шта ово личи’. Стално нам је неко други крив и онда смо се и поделили. Имамо прву Србију, ове лудаке шатро националисте, имамо ову другу Србију који су још већи лудаци. И можеш да их и персонификујеш – ови први су ти персонификовани у Војиславу Шешељу, ови други у Латинки Перовић. Два екстрема, две катастрофе. А кад одеш на Петлово брдо, 90 посто људи тамо су феноменални људи, поштени људи који раде. Е, то је та трећа Србија којој се гади и прва и друга Србија. И ти људи треће Србије ће дићи ову земљу. Иако сам у Њујорку био нека врста звезде, дуго сам се ломио да ли да постанем јавна личност овде, јер нисам хтео да уђем у то блато тих првосрбијанаца и другосрбијанаца“

Где ћеш и од једних и од других чути – шта ти знаш и баш си ти паметан.

„Види, њихова грешка је што сам ја глобални експерт и што сам ја поштован у великим финансијским центрима, па онда мало ударе у те зидове. А и зато што немам проблема када сретнем лопова да му кажем – краљу, ти си лопов. Можеш да будеш левичар сто пута, али си на сиси ове државе годинама. Правиш неке филмове, пишеш неке усране књиге на рачун ове државе и кукаш како ти није добро, само зато што си лузер. Зато што немаш тржиште за свој производ и онда ти је цео свет крив. Овај Шешељ напише књигу. Ево, краљу, напиши нешто о мени. Сад је постала фора у Београду, ако Шешељ није написао књигу о теби ти ниси фаца. Ало, бре, имамо гомилу лудака у нашем јавном дискурсу. То су лоши људи, необразовани људи. Ови политички дискурси у Србији, па то се не зна ко је глупљи и необразованији. У свету је основна ствар да имаш високи IQ. Не можеш да дођеш са IQ 82 и онда да две реченице не можеш да убодеш. А о неком образовању, о извлачењу аргумената из научних чињеница, о томе да и не говорим“.

„Погледајте Београдски универзитет. Ја бих то затворио да сам власт. Еј, просек студирања девет година! То је непотистички, корумпирани и назадни систем где четворогодишње студије у просеку трају девет година. Треба га под хитно затворити. Неуспешни су. Замисли ти радиш овај интервју, рок ти је на пример да га пустиш у петак, а ти дођеш за три године. А ми причамо о октобру 2022. И ти се правдаш како ниси стигао, како ниси написао, па како сниматељ није ово или оно. А неко ти каже – Еј, ово је 2025, чему сад ово? Еј, ти тераш децу да студирају идиотске основне студије. Убијеш их у појам. Овде имаш оне који студирају право 12-13 година. Он почне да ради као приправник са 33 године. Ја сам у 33 године већ све завршио у Америци, имао 12 година радног стажа, био бог у својој дисциплини“.

Али знам шта ће сад многи рећи – аха ок, ти си завршио факултет, пријавио си се на нека елитна радна места, и на једно су те примили, а ја сам исто завршио факс али мене није нико примио нигде.

„Па зато што нема потребе за тобом. Дођу ми људи и кажу како не могу да нађу посао у струци. Па, студирао си погрешну струку. Како можеш да школујеш људе за друштвене непотребе. Друштво има потребе за радном снагом. Ево, пример Куле Београд – знаш ли који је основни сад проблем тамо – треба да имамо 60 радника а имамо их 10 данас. Господине, који си завршио факултет, ухвати се мистрије, ухвати се керамике. То треба данас“.

Дакле та прича да нам фале молери, зидари, тесари – то јесте тако заиста?

„Кула касни годину дана јер нема радника“.

Притом, претпостављам да су добро плаћени.

„Плаћени су одлично – 60 евра је дневница. Види, ја сам данас писац. Неуспешан писац. А знаш зашто? Зато што ми нико до сад није дао ни један евро за моје писање. Књигу коју сам написао још нисам издао“.

Срећом не живиш од писања.

„Апсолутно. Али ја са свим првосрбијанским и другосрбијанским лузерским правом могу да изађем и кажем – како, бре, нико неће да ми изда књигу кад сам ја геније, шта ова држава ради, је л’ знате ви шта сам ја написао. А ја слушам такве људе и не могу да верујем. Човече, неуспешан си у томе. Одређени писци су успешни у томе што раде. Марко Видојковић напише књигу и прода је у 30.000 примерака. Неко напише књигу, дају му НИН-ову награду на тоталну превару, и човек прода 800 књига. Јесте ли ви нормални?! Какав то систем постављате“ .

С тим што када би се тако мерило, барем када је медијски простор у питању, ми имамо доста гледаних ствари, најгледанијих, али које нису квалитет.

„То је слобода медија. Некад имаш идиотску публику која гледа идиотске ствари“.

Једни тврде да је довољно то што имамо даљински, јер сами можемо да бирамо шта ћемо да гледамо, док други инсистирају на томе да морамо у понуди да имамо квалитетан програм, барем када је нпр. реч о РТС-у. Али ти заговараш нешто треће – маните се телевизије.

„Ја не гледам ТВ. Ја сам увек са уредништвом имао проблем. Кад сам био клинац, увек сам презирао радио. Није ме занимало шта они слушају. Ја данас хоћу да слушам Дорсе и ништа друго. Хоћу да слушам „Riders on the storm“ 30 пута и то је то. Код мене у кући деца не гледају ТВ. Имам два сина од 9 и 12 година и они не гледају ТВ“.

Како си то успео? Они се ипак друже са неким другим клинцима који гледају ТВ. Како си им објаснио да то не треба да раде?

„Ево, сврати код мене на кафу па пробај да упалиш неки канал. Ја им свако јутро кажем како је ТВ зло. Исто као што сам их убедио да тренирају голф, баскет, да иду у школу“.

Али окружење које притиска…

„Ма не притиска, то су измишљотине. Како поред мене може неко да мојој деци нешто наметне? То је илузија. Мени су оба родитеља били просветни радници. У школу идеш ради образовања, у кући седиш због васпитања. Причаш му нешто сто пута и то је то“

Имаш ли утисак да је код нас просвета годинама уназад скрајнута као професија, а то је професија у којој је највећи проценат факултетски образованих људи?

„Моји родитељи су увек били лоше плаћени. И у комунизму, и у слобизму али и данас. Ти не плаћаш добро едукаторе, зашто онда очекујеш феноменалне успехе?“

А што их не плаћају? „Нема пара зато што смо одлучили да је образовање бесплатно, и ти када рашириш те парице које имаш ти добијеш врло низак квалитет“.

А родитељи на све то очекују да им просвета не само образује но и васпита децу.

„Е ту су се мало преварили. То можете да окачите мачку о реп. То што ви немате времена за вашу децу… Што их правите који андрак? Васпитање је ваша дужност. Није ниједан наставник или професор дужан да васпитава вашу децу. Ако си створио уличног олоша и малог преваранта, није задатак неког наставника да га мења, него да га образује. А ако је неваспитан и безобразан, онда и да га избаци из те школе. Да га одстрани од добре деце. Као лошу јабуку. Али ми стално због тог социјалног мира стално повлађујемо најгорима. Ало, бре, овде се елита шлихта навијачима, јеси ли ти луд?! Овде се комунизам шлихтао чистачицама. Док се шлихташ најнижим слојевима друштва, бићеш такво друштво. Американци се шлихтају најбогатијима, најмоћнијима, најобразованијима. И најмоћнији су на свету“

То је ваљда оно мртво море код Радоја Домановића – не смеш да се истичеш јер ће те други повући доле.

„Ма смеш, али је држава овде социјална. Као у Шведској, само што они имају више пара и нису ратовали 400 година. Е, на пример, Швајцарска није социјална држава али су највеће плате тамо. Али тамо је директна демократија, свако село одлучује. Једни кажу – ми ћемо овде зелено да нам буде, ови други кажу да хоће све да сруше. Неће зелено. Али све европске земље говоре о репрезентативној демократији. А она се испоставила као обична превара. То је једном Веља Илић објаснио – ми направимо неке паре у Чачку, ставимо неки порез, тај порез оде за Београд. На путу за Београд нестане 30 посто пара. Онда они нама одреде пола тога, па нам врате. Онда од пола тога нестане део. И нама дође 10-15 посто. Та централизована демократија је изузетно коруптивна и у Америци и у Шведској и код нас. Зашто Швајцарска нема инфлацију и проблеме са храном и енергентима. Преузми одговорност за свој живот. Мене је бели свет научио – чим се наслониш на некога, оде све. Ћао. Па се ти после наслањај“.

Твој рецепт за успех који си једном дао је – ринтање, ринтање и само ринтање. Имаш ли утисак да овде народ неће да ради или је нешто друго?

„Американцу је посао прва ствар, а Србину четврта. И то је ок. Већини нас је битније да се ујутру сретнемо са неким, попијемо кафу, имамо неки разговор, него да одемо да радимо. И то је тако. Људи не капирају – од Њујорка до Лос Анђелеса пет сати лета. Одавде до Шведске два и по. Американац дигне сидро са Флориде, прода кућу, све, направио хаос жени и деци и пресели се у Сијетл за 20 посто више. Ја не могу жену да преселим три улице од места где сад живимо“.

Кад се овде закувавало деведесетих, ти си отишао преко у неки други пакао. Јеси ли био спреман на ту Америку?

„Као запета пушка. Ма ја да сам рођен у Швајцарској ја бих отишао у САД. То ми је била нека фикс-идеја. Знао сам шта ме тамо чека. Ја сам одрастао на Петловом брду, није ми деда имао пола Београда“.

Шта је потребно да успеш тамо?

„Да радиш 15 сати док си млад. И тако пар година и дође успех“.

Шта ти је био главни мотив?

„Паре“.

Људи могу да те изгуглају, лако се све провери где си радио и у којим си успешним фирмама био, тако да не морамо о томе, али ће многе занимати зашто си после толиког успеха одлучио да се вратиш у Србију?

„Зато што је овде живот пет пута бољи и пет пута јефтинији“.

Ово да је јефтинији то разумем, али ми објасни како је то бољи? У чему?

„Зато што ја због своје финансијске ситуације могу да одем на три кафе данас, могу да играм голф сваки дан и могу да пишем. Ту су ми мама, брат, пријатељи. Мени је професионална путања била – Њујорк па Лондон. Њујорк обожавам, Лондон презирем. Тамо ми та њихова култура ништа не одговара. Лондон је пун олоша, превараната, олигараха„.

Овде смо деценијама загледани у исток а маштамо да себе и децу пошаљемо на запад. Како то?

„То је велика илузија. Србија и Срби нису европски народ по ономе што ти сматраш европски народ. Овде и бизнисменима и јавним личностима кажем да они немају везе са Европом. Ја сам анти-ЕУ. Ја се политички активно борим да Србија никад не уђе у ЕУ. Мене ЕУ не занима. Ми нисмо европски народ. Ми смо Срби. Погледај мапу ових санкција – само ми нисмо ставили санкције Русима. Погледај Југославију, само Тито се није прикључио ни једнима ни другима. И ми треба такви да постојимо. Оно што мене иритира код те мултикултуралности која је коначно пропала на западу је то што је запад имао идеју да будемо мултикултурални али тако што ћеш ти да будеш тачно као ја и како ти ја кажем. Ми смо загледани у Европу због пара, као што се просечан Србин загледа у Ролекс, јер светлуца. Ускоро ће се изједначити те плате барем међу мајсторима. Нико неће отићи тамо“.

А шта је са истоком, шта је са њиховом економијом? Русија је данас модерна царевина.

„Кад сам дошао до неке позиције у Њујорку, говорио сам да не гурају Кинезима паре у џеп. Олупаће вам се о главу. У Кини имаш институт који се бави само проучавањем свих комунистичких система да се види које су грешке направили. Један од основних модела је југословенски модел. Они имају преко стотину стручњака који проучавају где смо то ми у комунизму клецнули. А клецнули смо јер нисмо направили систем – економија капитализам, друштво комунизам. Кина је 1993. 1,3 посто светске економије. Није имала никакав утицај. Данас је скоро 20 посто, скоро као Америка. Готово, game over“.

Многи кажу да је то зато што је већина ствари у државном власништву.

„Не, успели су јер можеш да отвориш фирму, доо. Кренеш да радиш, запослиш једног радника, запослиш сто, хиљаду, две хиљаде. И нико те мање-више не спречава. А ти у старој Југославији отвориш једно хемијско чишћење, ајде може. Отвориш друго, е не може. Ајде инспекција, затварамо. Када су осамдесетих година ови наши идиоти од Вардара па до Триглава требали да одраде реформе нису реформисали. Тако је та Југославија пропала, јер није била у стању да се реформише. Нисмо успели да направимо комунистички систем са капиталистичким економским уређењем. Е то су Кинези успели. Ти имаш нешто што се у политичким наукама зове ‘Вашингтонски консензус‘. То је оно кад је пао Берлински зид и кад је запад на челу са Америма кренуо са ‘Готово, крај историје, све земље ће постати либералне демократије’. Сутра мало. Е, онда се 2004. појавио папир који се зове ‘Пекиншки консензус‘, где све више држава почиње да се окреће ка Кини. И све више земаља неће либералну демократију, хоће јаку земљу, једнопартијски систем, слободну трговину“.

„Поента је што је Путин од 2014. па до сада био под огромним притиском његових јастребова да пређе на кинески модел. Да се тотално разведе од запада. И он је био главна брана и пар људи око њега да се то не догоди. Друга струја је превагнула у Русији и рекла – рат. Као што та струја од почетка рата говори – баци бре нуклеарну бомбу, нема преговора, шта има да гину наши војници. Око Путина има неколико кругова а један од основних је круг Сергеја Караганова. Он је мозак, какав Дугин. Људи који су ово направили имају IQ 200 и чији је план да следећих 10 година све треба отети ратом. А рат ће имати утицај да се глобални систем запада распадне, да храна и енергетика постану јако скупи. То им је план и програм. А то ће заједно радити са Кином“.

Људи су очекивали да ће се рат у Украјини завршити за пар дана.

„Ма то је ЦИА пласирала ту информацију. Чим је кренуо рат, ЦИА је пласирала информацију да ће Путин победити у року од недељу дана. Циљ је био да кад не победи, да онда прогласе да није успео. То су основне форе у ратовању. Оно што је интересантно у вези с овим ратом је што никада није јасан циљ самог рата избачен на папир. Денацификација и демилитаризација може да значи шта хоћеш. Зашто је то Путин урадио, па зато што је намазанко„.

Верујеш ли да ће Путин истрајати у овоме до краја?

„Нема шансе да не истраје. Нажалост, Украјина као једна нова држава настала распадом СССР ће бити тотална жртва. Тамо ће бити пакао. Она ће бити подељена, неће имати приступ мору. А што је Америка напала Ирак, што нису напали Судан? Па у Ираку има нафта. Зашто Донбас? Донбас има 6 посто светских залиха угља. То су огромни ресурси. Нема шансе да то пусти. Бациће атомску бомбу без проблема, као што су ови на Хирошиму и Нагасаки. Настаће тотални хаос. Бензин ће ти бити 1.000 динара и онда ће сви стати и рећи да мора да се преговара“.

Може ли некако да прође без тог бацања атомске?

„Може ако овом офанзивом узме све што је замислио. Запад је сада у хаосу, баца наоружање јер не знају која је намера, а одлучили су да морају да победе. И сад су и једни и други у незавидној ситуацији. И та медијска прича као ‘Већ је пао’ и томе слично. Како пао, има 82 посто подршке? Бајден има 38“.

Само што за Бајдена знамо да ће по логици ствари морати да „падне“ јер такав је систем у САД. Да ли је добро за Русију и свет да један човек толико дуго влада?

„Русија је променила и прешла са вашингтонског на пекиншки консензус. То је готово. Русија је диктатура са слободном економијом која заједно са Кином жели да направи блок који ће бити дијаметрално супростављен западу“.

Ти санкције сматраш геноцидом и ако сам те добро разумео у претходном једном интервјуу ти си рекао да Србија никада не би требало да уведе санкције Русији. Је л’ постоји тај неки моменат када ћемо ми морати да их уведемо или моменат кад би било добро да их уведемо?

„Само ако дође до политичког притиска. А у нашем менталитету је да кад дође до притиска, ми тек онда нећемо. Рекао сам ја Америма – ОК, дођете ви, сравните Србију са земљом, али биће довољно лудака који ће овде рећи – ОК, нема везе ајде. А у Холандији немаш никог. Холанђанин одмах пристаје и војска да прође, само немој башту да му рушиш. Србин неће. Иначе, што се тиче економских санкција, како је то сажео један професор са Принстона – економске санкције никада не испуњавају оригиналне циљеве који су записани и имају утицај искључиво на недужно цивилно становништво. Ја сам Америма деведесетих говорио – зашто ви кажњавате Љиљану Ђукановић, наставницу физичког у Србији?! Зашто она прима 5 марака плату кад је она против Милошевића, кад је излазила на протесте, добијала батине са мојим оцем. Зашто су они кажњени? Ратови су некада били много цивилизованији. Од Русоа и Друштвеног уговора наовамо постојао је неки цивилизацијски договор. Ти и ја ратујемо, нађемо неко бојно поље, ти војску, ја војску, крљање. Не дирамо села ни око тога а тек не улазимо у неки град да би тамо палили и силовали. То се све радикално променило 1919. када су кренули са увођењем економских санкција земљама које нису директно у рату“.

Да се вратимо на тренутак у блиску прошлост. Пети октобар је датум који Вук Драшковић описује као дан када смо мислили да нам је свануло. Зашто нам није свануло тада?

„Реформисати друштво је изузетно тешко. Свака реформа оставља један број људи на цедилу. То су оне болне ствари које нисмо завршили до краја. Ти хоћеш стручњака у ЕПС-у а да ради за хиљаду евра?! То ти је као у фудбалу – узмеш Месија и већ имаш тим. А кад узмеш Перу Перића са нашег Петловог брда који не може да се баци више, онда имаш и такав тим. Ти у ЕПС-у имаш катастрофалан тим, имаш гомилу незналица. Е, а да је приватна фирма, онда би овај дошао и само питао колико кошта да се такав тим направи. Мислим све може да се проба и другачије. Ево, та камера нпр. кошта 5.000 евра а ти пробај да је купиш за 100. Иди по радњама месец дана док те они убеђују да си луд и да то кошта 5.000“.

Ми смо мислили да ће све бити супер кад Милошевића не буде било. И онда је он пао, дошао је ДОС и…

„…и опљачкао државу. ДОС је опљачкао државу кроз приватизацију. Тачка. Сви ти министри, да их не помињем, јер ме већ један од тих генија тужи за клевету, сви су се нафатирали ловом. Све лопина до лопине. Погледај све министре из тог доба где су и шта раде. А кер није имао за шта да их уједе. Никад нису ништа радили, ниједан дан рада преко нису имали. Имам више поштовања за молера који је радио у Француској него за те неке наше бивше министре“.

Ти си одбио Ђинђићев позив да дођеш да будеш у његовом тиму. Зашто?

„Ми кад смо почињали славну Београдску финансијску мрежу ја сам пао у депресију. Направимо организацију, све идемо, правимо, после пар месеци ја пао у депресију. Не постоје у том моменту наши стручњаци у свету као кадрови. Као кад бих ти ја рекао да ми доведеш Месија да игра овде, а ти ништа. И ја наставим да вршим притисак и ти на крају одеш код Пере на Петлово брдо и кажеш му – е ајде дођи ти, кажи да си Меси, не знам шта да радим. Е, тако су они дошли и довели неке неуспешне људе. Ало, бре, ја сам у крајњем случају био краљ свог домена тамо у Њујорку, имао стан на 38 спрату. И шта су ти људи урадили – и оно мало добрих фирми су систематски уништили да би купили за кикирики. И наравно да онда народ има страшно горак укус према било каквој приватизацији, али она мора да се спроведе“.

„Ми кукамо што смо продали НИС. Па да смо га дали џабе и то је боље него да је остао онакав. НИС је данас број један уплатилац пореза у буџет Србије. Морамо да схватимо да су реформе болне промене, а ми нисмо спремни на то. Ок, може и то, али онда таљигаш овако. После петог октобра почело се са причама – наши потенцијали – а ја вичем, еј немате потенцијале. Немаш их. Драги Срби и Србијо, немате потенцијале. Имате старо становништво, кадрове који су полукилави, имате људе који су константно на боловањима, у причама и комбинацијама и то држава подржава. Ја Европљанима кажем отворено – ми ако уђемо у ЕУ растурићемо вас. Не пуштајте нас у ЕУ“, рекао је Владимир Ђукановић за МОНДО.

Петар Латиновић, Мондо

Наслов, лектура/коректура, опрема: Хронограф