Глумица Марија Петронијевић важила је за једну од најлепших жена на јавној сцени, па су многи познати мушкарци уздисали за њом, а онда је једног дана одлучила да промени живот из корена. Вратила се у родно село Висибабе, а камере и светла рефлектора заменила је мотиком и трактором.
Наиме, многи су мислили да ће је ова животна фаза проћи, али то се, како каже, на срећу није догодило. Данас води газдинство које броји 300 оваца и небројено садница разног биља.
– Садни материјал у овом моменту производим за своје потребе, јер сам решила да направим неки парк или шуму, која ће свакако свој пун сјај имати када ме већ увелико не буде. Домаћем кестену је потребно и 30 година да почне да рађа, а планирам и неколико хектара кестена – започиње Марија.
Да ли у свом послу, када говоримо о пољопривреди, наилазите на дискриминацију зато што сте женско?
– Још увек нисам научила да се носим с тим, да дискриминација не само да постоји, него је општеприсутна. Покушавам да сачувам миран тон и израз лица, али некад не иде.
Да ли је свест људи у мањим местима већа него у граду у очувању природе?
– Свест је једнако лоша, или недовољна када говиримо о животној средини. Можда људи имају неке пословне или егзистенцијалне пробеме, али довољно је да погледате речне сливове било које реке, и број кеса, које се могу наћи што је у обрнутој пропроцији са свешћу о неопходности чувања и бриге о животној средини. Што више кеса, јасан је доказ колико је свест мала.
Ваш син ће ускоро напунити годину дана, који су то постулати које ћете се трудити да му усадите?
– Засад живи на отвореном, пузи по дворишту до бесконачности. Постулат који се трудим да му усадим, јесте: сине, цео свет је твој и можеш стићи и до звезда ако то будеш довољно желео.
Да ли деца на селу здравије одрастају и имате ли посебну баштицу са производима за малишана?
– Комшија Маки, који има башту коју не прска, која је природна потпуно и у којој има свега, од велике помоћи нам је био. И око животиња и око баште. Деца на селу вероватно упознају једне сегменте живљења али нисам сигурна да могу да кажем да живе здравије, могу да кажем да живе другачије, мада су трендови присутни и на селима.
View this post on Instagram
Ваш супруг није део јавног живота, да ли се у међувремену навикао да се медији интересују за њега и колико вам је он подршка у одржавању газдинства?
– Да нема њега можда не би било ни газдинства јер када год је нека криза, и тешка одлука у којој треба да се рационално поступа, он је ту. Прочитала сам му питање и ево шта каже: било би сасвим у реду, да се баве са мном, да сам ја неки Жан-Пол Сартр, а да си ти Симон де Бовоар, имало би се и о чему писати, таман и да је неки скандал у питању. Све написано би имало шири смисао, а овако, шта треба да се пише колико сам оваца данас морао са тобом да јурим по ливади, или колико млека је нека овца дала? Чекај док дођемо до тога да се ланолин највећег квалитета издвоји из вуне, и док подигнемо ниво имуноглобулина у колоструму и млеку неколико пута, можда и завреди да се о томе и напише нешто, али не о мени него о поступку па да и други то могу да ураде.
View this post on Instagram
У којим ситуацијама вам недостају град и гужва?
– Град можда због могућности да посетите културне манифестације, којих више има него у малом месту попут места у којем тренутно јесам.
Да ли је изводљиво да поред посла који имате око усева и животиња и улоге мајке да прихватите и снимање неке серије или филма?
– Пошто ми једна дивна породица Николић помаже око животиња, било би могуће.
Колико је могуће избећи стрес када природне непогоде униште усеве?
– Покушавамо да процес прозводње организујемо тако да не могу настати велике штете. Примера ради, од оваца гајимо “босанску праменку” која не користи тор, што ми локални ветеринари замерају јер немају искуства са расом. Тако и у биљној производњи културе које су отпорне.
View this post on Instagram
Ђ.М, Ало / Блиц
