Чим су Имамовићеви крвници упали у Јошаницу отпочела је пуцњава и паљење имовине: куће, штале, гараже, помоћни објекти, амбари су се нашли у пламену. Многи Јошаничани су почели да траже спас у оближњем шипражју, желећи да се докопају шуме.
У 61. емисији „Разбуђивање“ гостовала је Душанка Лаловић, која је сведок ужаса и ратних злочина у селу Јошаница покрај Фоче на истоку БиХ током раних деведесетих година 20. столећа.
Душанка Лаловић (рођена Вишњић) је рођена 1974. године у Фочи, зона доњег Подриња, у југоисточним деловима Босне. Овај крај је кроз векове претрпео велика страдања од разних завојевача (турских, немачких, хрватских, муслиманских). Њени преци су на тој земљи староседиоци, од оца, деде, прадеде, чукундеде…
У пролеће 1992. године отпочео је оружани сукоб у БиХ који су изазвале сепаратистичке снаге предвођене Алијом Изетбеговићем предратним робијашем у два наврата и аутором шовинистичке Исламске декларације. Он и његови следбеници из Странке Демократске Акције претходно су августа 1991. одржали масовни скуп својих присталица баш у Фочи, на коме је дат низ проблематичних изјава.
Срушен муслимански мит о Сарајеву: Душан Шеховац (ВИДЕО)
Душанка је тада имала тек 18 година. Јошаница је већи део те 1992. била без већих угрожавања од стране ткз. Армије БиХ, да би средином децембра те године организован један састанак коме су присуствовали: Заим Имамовић, Хаџо Ефендић, Ахмет Сејдић, Ферид Буљбашић и други, на коме је договорен напад на Јошаницу.
Како госпођа Лаловић наводи, зликовци су одабрали баш 19. децембар, односно Никољдан, велики православни празник, јер су знали да ће тада најлакше моћи да изврше покољ. Ово је и раније био уобичајени метод вршења злочина над Србима од стране муслимана и усташа.
Око 1.000 бојовника муслиманске војске, из Вишеграда, Горажда и Фоче под командом Имамовића је кренуло на село Јошаницу у коме у том моменту није било више од 70 мештана. Зликовци су пред полазак на масакр упозоравани да не сме бити преживелих и да све до једног треба поубијати, па чак и децу у колевкама.
Чим су Имамовићеви крвници упали у Јошаницу кренула је пуцњава и паљење имовине: куће, штале, гараже, помоћни објекти, амбари су се нашли у пламену. Многи Јошаничани су почели да траже спас у оближњем шипражију, у жељи да се докопају шуме. Међутим, ту су их дочекали рафали муслиманских митраљеза и редом их косили као жито. И сама Душанка је лутала и бежала сатима, све до мрака. Имала је код себе ручну бомбу, коју је хтела да активира да не би жива пала у руке непријатељу.
Два дана касније, она је присуствовала сахрани јошаничких новомученика. Испратила је у земљу 16 својих блиских рођака. Од тада сваки Никољдан плаче и враћају јој се слике те страшне зиме која јој је заувек променила живот.
Десетак дана касније Душанка је дала изјаву у полицији. За ове три деценије њена изјава није ниједном промењена и сваки пут је до детаља иста.
Последњих 10 година Душанка Лаловић води битку са босанским правосудним органима, који су предмет „Јошаница 92“ добили од Међународног суда правде у Хагу. Иронија или не, они су навели како „нема довољно доказа“ да се тамо десио ратни злочин. Истражиоци Хашког трибунала су посетили пре двадесетак година Фочу и причали са Душанком, али до хашких оптужница никада није дошло.
Тужилаштво БиХ намерно већ годинама услед политичких притисака врши опструкцију над тим предметом, и отеже га до бесконачности, очекући да ће и осумњичени и жртве поумирати, да не би морали да ураде оно што устав налаже. Заправо, пресуде муслиманским зликовцима би промениле слику грађанско-верског рата у БиХ, јер би се јасно видело да и Срби имају жртве.
Иначе, у емисији Разбуђивање, Душанка је поменула још неколико места у околини Фоче, где су Срби масовно убијани (Јабука, Пољице, Бујаковина, Миљевина… итд), а њихова „кривица“ је била само у томе што су Срби. Реч је о цивилима који нису били наоружани, нити су били било каква претња по околни муслимански живаљ.
У Јошаници је 2015. започета градња цркве, на земљишту које је уступила породица Вишњић, најстрадалнија породица у Јошаничком масакру. Храм је освештао од владика Хризостом 25. септембра 2020. године. Последњих година организује се ходочашће из центра Фоче до Јошанице дуго 13 километара, у коме учествује велики број младих, пошто је циљ да се истина о овом злочину пренесе младим нараштајима.
Свима који тврде да су мештани Јошанице „жртве ратних сукоба“, а не ратног злочина, Душанка поручује: „Ако Јошаница није злочин – онда злочин и не постоји!“.
Погледајте њено потресно сведочење:
