Времена су турбулентна. У протеклих годину дана редовно смо слушали о неутралисању једне банде екстремиста, па друге. Нова година неће бити изузетак.
Претња од екстремизма и тероризма и даље је велика. При томе, не ради се само о акцијама терориста који планирају да убијају цивиле, но и о акцијама разних псеудорелигијских организација, које сектолози називају тоталитарним, деструктивним и од којих, ако оњушите, често можете ухватити подли мирис украјинског неонацизма. Наш саговорник је настојатељ Саборног храма Александра Невског, руководилац Информативно-консултантског центра за борбу против секти, стручњак за област деструктологије, протојереј Александар Новопашин.
– Поздрав, оче Александре! У Саратову сте 2005. године учествовали у раду највеће међународне конференције о веронауци у то време. Окупили су се тад светски познати стручњаци из области савремене сектологије. И овде се, по мом мишљењу, први пут чуло да је тоталитарно секташтво, заправо – екстремистички покрет.
Конференција је носила назив „Нео-пентакосталне секте у Русији: претња верског екстремизма“. Тада смо убедљиво доказали да нео-пентакостални покрет има све карактеристике екстремизма. Убрзо после ове, по много чему значајне конференције, сектолози су многе деструктивне тоталитарне организације почели називати екстремистичким, јер су та удружења по својој оријентацији на најбољи могући начин одговарала самом појму екстремизма.
Међутим, прошле су године пре него што су неке тоталитарне секте почеле да се препознају као екстремистичке на законодавном нивоу. Прво су забранили Аум шинрикјо. Јеховини сведоци су 2017. коначно и неопозиво ушли на листу екстремистичких организација. Призната је као екстремистичка и терористичка идеологија Колумбајн. А сада, већ ове године, организација Манијаци: култ убистава проглашена је екстремистичком и терористичком.
Признајем, у почетку сам био изненађен самим називом те организцаије и чак ми је деловао помало смешно. Мислио сам да је то нека глупа, цинична шала. Испоставило се да није.
Заиста, 16. јануара 2023. Врховни суд Русије је прогласио организацију Манијаци – Култ убистава (МКУ) терористичком. Она има још једно „смешно“ име – Младост која се смеје. Уз „осмехе” су млади ниткови од шеснаест година па навише тукли бескућнике, наркомане и људе несловенског изгледа. Назвали су то расним чишћењем, а своју идеологију представили као религију убистава. Бруталне репресалије над беспомоћнима, неспособним да се одупру, снимљене су на видео снимку. Одатле је све почело.
– Одакле су они уопште дошли?
Рекао бих да су Манијаци: култ убистава – омладински огранак украјинских неонациста, као неки својеврсни украјински „Хитлерјугенд”.
Њима управља неки Јегор Краснов кога називају и организатором, али је мало вероватно да неки малолетник може да створи мрежу аутономних ћелија, прво у Украјини, а потом и у десетинама градова у Русији. Јасно је да иза њега стоје озбиљни људи. На пример, према руском писцу и публицисти Николају Старикову, Краснов (додаћу: његови старији другови су неонацисти) ради за украјинске специјалне службе, које су заузврат – то је одавно чињеница – подређене америчким.
Када је Краснов био затворен (овај нови „махновиста”, очигледно, коначно је добио чак и своје украјинске господаре), организација није нестала. Наставила је да делује, само је спектар њених активности постао другачији. У Русији су створене и аутономне ћелије, а све снаге организације биле су усмерене на распиривање етничке мржње, дестабилизацију ситуације, стварање атмосфере страха у друштву, припремање и извођење терористичких аката на територији наше земље.
– Другим речима, још једна диверзија украјинског режима?
Па, Украјинци су ту послужили као топовско месо. Игранку организују Американци. Дуги низ година обучавају диверзанте из реда нациста, неопагана и представника других тоталитарних секти у Украјини. Више пута сам рекао да су украјинске специјалне службе, по налогу Сједињених Држава, организовале у Русији „успаване” екстремистичке „верске” ћелије, које данас могу да се активирају у сваком тренутку. Од 2014. године у активностима секти у Русији постао је приметан тзв. „украјински фактор“. Реч је о мисионарима са украјинском боравишном дозволом. Ово је објективни вектор негативног развоја. Главна тема говора америчких политичких технолога на разним конференцијама у Кијеву или Харкову пред украјинским нео-пентакосталним мисионарима била је њихова употреба у информационом рату. Стално су се чула уверавања да ће њихова мисионарска проповед на територији Русије промовисати јединство са браћом у Христу која подржавају „евромајданске вредности“ и „мајданску теологију“. Циљ је максимално укључивање Руса у украјинске верске покрете, преформатирање свести Руса итд.
Односно, по наређењу одозго, највероватније ће ти људи изаћи на улице наших градова и организовати нереде који могу имати веома озбиљне последице. Тако је било и на Мајдану. Тамо су већ увежбали своје акције.
Паралелно са секташима, у Русији су се појавили неонацисти – „манијаци“ и други представници других, мањих неонацистичких група. Како се пева у познатој песми: „Шире се разни смрадови“. Али морам рећи да руске снаге безбедности то ефикасно неутралишу. Од почетка 2022. године у Русији су спречена 123 терористичка злочина, укључујући 64 терористичка напада.
То пише у материјалима са састанка Националног антитерористичког комитета (НАЦ) и Федералног оперативног штаба у Москви. Председавајући НАЦ-а, директор ФСБ Александар Бортников, истакао је на састанку да је 2022. године број терористичких активности значајно повећан. Према његовим речима, „ово је повезано како са обавештајним и субверзивним активностима украјинских специјалних служби, које се спроводе уз подршку западних земаља на челу са Сједињеним Државама, тако и са покушајима присталица међународних терористичких организација да створе тајне ћелије и изврше терористичке злочине“.
– Оче Александре, реците ми, како је украјински неонацизам могао да настане тако брзо, буквално ни из чега?
Буквално ни из чега? Хајде да то разјаснимо. Председник Сверуског полицијског удружења, генерал-потпуковник Јуриј Жданов, добро је приказао генезу овог проблема и желео бих да се ослоним на њу. Дакле, 1955. године, на иницијативу Никите Сергејевича Хрушчова, донет је закон, према којем су сви саучесници нациста, укључујући и бандеровце, амнестирани. Вратили су се у Украјину, али је мало њих одустало од својих уверења. Ови људи су се сасвим слободно укључили у миран живот Украјине, а неки од њих су заузели кључне позиције у структурама власти, повевши са собом „другове по оружју“. Како се ово могло догодити? Испоставља се да је први секретар Централног комитета Комунистичке партије Украјине Пjетро Шелест, како сада кажу, потајно симпатисао украјинске националисте. Више је волео да за шефове административног апарата у традиционално руским регионима Украјине поставља руководиоце из Западне Украјине, чије је становништво симпатисало украјинске националисте.
Тада је уље на ватру долио његов наследник Владимир Шчербицки, који је инсистирао да се донесе одлука о забрани отвореног причања о злочинима бандероваца током и после рата, посебно о злочинима над Белорусима, пошто су разговори на ову тему „спречавали успостављање добросуседских односа“ између Украјине и Белорусије. Али управо је ова одлука допринела јачању екстремних националистичких осећања у Украјини, посебно међу интелигенцијом и омладином.
Први председник Украјине Леонид Кравчук одржавао је везе са украјинским националистима, који су му, према неким изворима, помогли да постане шеф државе.
Леонид Кучма, други председник Украјине, написао је, све у свему, забавну књигу „Украјина није Русија“. 14. марта 2003. године, на састанку са студентима Харковског универзитета, Кучма је рекао: „Ми смо створили Украјину, сада треба да створимо Украјинце“. (Кучма је поновио ове речи на представљању своје књиге „Украјина није Русија“ у Москви (септ. 2003). Итоги, 2003, бр. 36, стр. 8.)
И трећи председник Виктор Јушченко је сарађиваo са екстремним националистима који су му помогли у изборној трци за председника. А ево шта данас каже Виктор Јанукович, следећи председник на листи: „Нисмо се мешали у право становника западних региона да подижу споменике онима које су сматрали својим националним херојима, чак ни по цену увреде историјског памћења становника Југоистока; нисмо прогањали чланове националистичких организација, верујући да ће ценити толеранцију државе; зажмурили смо на многе ствари…” Али да ли он такву политику посебне лојалности према неонацистима препознаје као погрешну? Никако!
„Не мислим“, каже он даље, „да је то била погрешна политика. Државни удар 2014. није био резултат наше „мекоће“. То је било унапред одређено пројектом „Украјина као Антирусија“. Али Јанукович, наравно, није рекао да је укронеонацизам био катализатор за реализацију овог пројекта.
– Изгледа да су се сви компромитовали. А шта је са садашњим председником?Иначе, оче Александре, шта мислите о Зеленском? Не као православнисвештеник, но као цивил.
Друг Бандера је такве као што је Зеленски називао „жртвама побачаја“. У совјетско време, такве персоне су такође звали – грешком природе. Али ја, као верник, као свештеник, више дајем предност томе да их препознам као циничне, лажљиве, дволичне људе (по дефиницији апостола Павла, људе са спаљеном савешћу), у које несумњиво спадају Зеленски и његови луткари – као што су Бајден и неки њему слични европски лидери, који пуне Украјину оружјем; послужићу се речима Пророка и Крститеља Господњег Јована и назвати их – породом аспидиним, односно децом змија отровница – змијицама.
– А шта се десило са народом? Рускоговорећим украјинским народом? Како се повео за свим овим?
Пропаганда, поготово ако ради стално, даноноћно, и усмерена је на све старосне категорије, је страшна сила. Гебелс је, чини ми се, рекао да што је лаж страшнија, то је лакше поверовати у њу. И сад представите себи како даноноћно на телевизији, на радију, у штампи, универзитетима, школама, па чак и вртићима говоре или пишу исто: Руси су убице, варвари, дегенерици, хоће да поробе велику Украјину и униште Украјинце… И повероваће! А ко не верује, натераће га да верује, иначе ће га убити. И људи бирају: или да се сложе са свиме, почну да скачу у месту и да вичу „Москаље на вешала“ (москаляку на гиляку) и тако се спасу затвора, у коме би могли бити претучени до смрти. Осим ако их, наравно, не убију на улици.
Не смемо заборавити да је у Украјини већ стасала читава генерација која је научена да мрзи све руско, да мрзи Русију, да мрзи руски језик. Ово је тешка гангрена која је захватила украјински народ. Васпитање деце у духу неонацизма је важан део васпитних и образовних активности у Украјини. У уџбеницима историје – читао сам их – написане су такве ствари да се ужаснете. Данас украјинска деца не знају ништа о руским писцима, песницима, уметницима, чија су дела ушла у светску културну баштину.
Уместо тога, проучавају књиге које величају Бандеру, Шухевича и друге укронацисте, а које је сада обавезно звати „херојима Украјине“. Уче песме о украјинским неонацистима који позивају на уништење „Москаља“, са учитељима певају песме, попут „Наш тата – Бандера“, „А ја нисам Москаљ“. На школским сајмовима продају колаче, мармеладе и кремове под називом „Крв московских беба“, „Плаво-жуте звезде на Кремљу“ и тако даље, а приход иде за подршку Оружаним снагама Украјине. Уз одобрење родитеља, школарци учествују у неонацистичким бакљадама.
Девојчица виче у камеру: „Заклаћу Руса!“, десетогодишњи ученик дечјег кампа „Азовец” рецитује: „Смрт, смрт Москаљима!“ Овде можемо навести пример Владислава Росљакова, „керченског убице“, студента четврте године Политехничке школе у Керчу, који је 2017. године убио 20 људи, а ранио 70. Годину дана пре трагедије у Керчу, био је на обуци у нацистичком логору „Азовец”.
Иначе, велика већина људи у европским земљама размишља на исти начин.
Пропаганда усмерена ка Украјинцима квари и Европљане. Покушајте да кажете нешто против, само покушајте да изразите сумњу у вези с тим наративом – и видећете шта ће вас снаћи. Сви неистомишљеници се одмах ућуткају. За архитекте Новог светског поретка изграђеног на лажима веома је важно да демонизују Русију како би лакше спроводили своју деструктивну политику према нашој земљи и на њој зарадили екстра профит. Како кажу, некоме рат, а неком – мила мајка. А они који то покушавају да спрече сигурно се неће добро провести.
– А како објаснити велики број плаћеника из европских земаља који ратују на страни Украјине?
Наравно, америчка пропаганда је оставила трага у главама ових људи. Неки од њих заиста мисле да штите слободну Украјину од „глупих руских окупатора“. Али већина ратује јер воле да буду „кул“, воле да убијају и буду плаћени за то. Али им се не свиђа када им се приближи смрт. А много њих умире. На тај начин, Русија у време новог светског поретка испуњава племениту мисију – дроби и меље најамнике и моралне наказе из разних земаља у Украјини, чиме се свет чисти од вампира, жедних људске крви.
– А шта је са грађанима Русије који се противе политици владе, који се противе Специјалној војној операцији и шире опаке лажи о нашим војницима или једноставно ћутке беже из земље?
То се зове – „маске су спале“. Видели смо њихова лица и сада знамо ко је ко. Боље је и то, него љубазно разговарати са људима, мислити да су ти истомишљеници, док су они спремни, ако се нешто деси, да ти дају змију уместо рибе.
Али то је ситница. То су људи који се плаше мобилизације и спремни су да побегну од ње чак на крај света, не желе да заштите становнике Донбаса и руских земаља, јер их ни за шта није брига. Баш их брига што умиру жене, старци, деца. Све док је њима самима добро. Међиутим, постоји још једна категорија људи – руски либерали. Они су као шакал Табаки и тигар Шир-Кан из приче о дечаку Моглију. Достојевски их је блаже називао – лакејима, који траже само коме да очисте чизме. Увек су на Европу гледали покорно, клањали се европском духу, а зарад Запада увек су прижељкивали смрт Русије. Не преформатирање, него смрт, колапс, њену поделу и претварање у мноштво малих колонија. Фјодор Михајлович је ванвремено говорио: „Руски либерал је дошао дотле да негира саму Русију, односно мрзи и туче своју мајку. Свака руска невоља и неуспех изазивају у њему смех и, готово, одушевљење. Мрзи народне обичаје, руску историју, све. Ако за њега постоји оправдање, оно је можда само у томе што он не разуме шта ради, а своју мржњу према Русији узима за најплодоноснији либерализам“.
– Оче Александре, у свом предновогодишњем интервјуу сумирали сте одлазећу 2022. годину. Шта можемо очекивати у новој години?
Ово је питање које ми је често постављано последњих дана, а ја одговарам да ће нас Господ сигурно чувати, ако Му не окренемо леђа. Русија је већ прошла кроз таква времена, али је милошћу Божјом из тешких ситуација изашла још прекаљенија. Важно је разумети да Русија увек штити своју браћу и сестре, то је чинила од памтивека и чиниће то и даље. Боримо се за праведну ствар, што значи да ћемо победити, јер, по речима Светог благоверног и великог кнеза Александра Невског, Бог није у сили, него у истини.
Разговор водио Дмитриј Кокуљин, Сектовед
Превод: Хронограф
