У овом геополитичком моменту не смемо водити попустљиву политику, истакао је Трифковић.
У 208. епизоди емисије Дијалог у продукцији Новог Стандарда говорио је др Срђа Трифковић, историчар и професор међународних односа. Емисија је снимљена 8. фебруара у Београду.
Демографска слика Косова с албанског становишта је врло проблематична. Они сада формално признају да је једна четвртина њихових житеља ван покрајине, а према свим показатељима, њих тамо има далеко мање од милион. Дакле, и са становишта живе силе и са становишта војне опремљености, Србија и даље има компаративну предност, само је питање да ли у Србији постоји политичка воља да се на агресивне провокације с албанске стране реагује, каже Трифковић.
Последње што би колективни запад желео је отварање неког озбиљног новог кризног жаришта на Балкану, а гушење Републике Српске би изискивало и политичке и материјалне и људске и војне ресурсе, које нико, ни у Европи, ни у Америци није спреман да уложи, имајући у виду веома лошу ситуацију по оружане снаге Украјине и на могућност руске озбиљне офанзиве у пролеће, као и горућу кризу на Блиском истоку и потенцијалну кризу у Јужном кинеском мору.
На питање како коментарише украјински рат, коме ће ускоро бити друга годишњица откако је почео, Трифковић каже да се десило „и једно и друго“, односно да је запад потценио руску економију, а Русија украјинску војску. „Ја и даље остајем при томе да не постоји руска велика стратегија“, категоричан је он. „Они и даље импровизују ад хок, а оно чега се највише плашим је да су и даље изузетно вољни да иду на неки дипломатски споразум који би значио, заправо, да се запад извуче из ситуације у којој је, уз руску одлучност да истраје до краја, украјински пораз и смена владајуће гарнитуре у Кијеву, неминовност, а што би довело до видљивог пораза НАТО-пакта и његовог, пре или касније, урушавања, а на крају и до урушавања Европске уније.
Видећемо плодове најављене Путинове посете Ердогану у Турској. Неки сада сматрају да ће Ердоган да се појави у улози великог миротворца, што би била веома опасна путања, имајући у виду да је Ердоган доказао да је увек спреман да забије Путину нож у леђа.
Што се руске велике стратегије, односно њеног недостатка тиче, није добро уколико не крену у озбиљну офанзиву, да се више не бакћемо око неког Бахмута месецима, па око неке Авдејевке месецима, што су већ заиста апсурдне ствари, колико је села пало, колико је стотина метара ова или она страна напредовала или се повлачила – то није достојно једне озбиљне велике силе која треба да води операције великог замаха. Исто тако и идеја да се исцрпљује колективни Запад (видимо да то за Американце није никакав проблем, они могу да наштампају пара колико год хоће и још увек је долар у довољној мери резервна валута света, иако је дедоларизација почела, али то неће бити брз и нагли процес) нема смисла и нема више шта да се добије чекајући. Највећи профитер свих сукоба на планети је убедљиво – Кина.
Алфа и омега свега је да, после две године, Руси покажу да Украјинци, ма колико били наоружавани од стране запада, нису направили помак ка враћању одузетих територија и да су на путу да исцрпе своје резерве живе силе и своје резерве морала, односно спремности да ратују. То се једино може доказати на бојном пољу, озбиљним продором, да се узму Николајев и Одеса и пресече црноморска обала и да се избије на леву обалу Дњепра. Међутим, ја сам стекао недвосмислени утисак, прошле године када сам био у Москви, да је тврђа решеност народа да се иде на једно озбиљно финале, да се рат заврши ратним средствима, него елите. На то упозоравају и моји руски контакти и пријатељи који су несумњиво патриотске, а не прозападне оријентације, да нажалост у Путиновом окружењу још увек има, пре свега, олигарха који би желели да се то оконча на било који начин, да би могли да се врате у Марбељу или Челси и уживају у деблокади својих рачуна, а као друго, да је Путин врло несклон да се ослободи оних доказано лоших кадрова, попут Дмитрија Пескова, Сергеја Шојгуа… који не раде свој посао како треба.
Ово, такође, лоше утиче и на морал војске, јер све док Шојгу, без једног заслуженог одликовања, окићен оним медаљама, по мишљењу професионалаца, незаслужено заузима место министра одбране, ту ствари не ваљају, експлицитан је Трифковић.
У емисији је било речи о ситуацији на Космету, претњама Додику, феномену Такера Карлсона, притајеној агенди демократа, спречавању инаугурације Трампа 2024, затим о томе да ли ће се Бајден поново кандидовати, како ће изгледати завршница у Украјини, о ултиматуму Брисела Мађарској, о томе да ли АфД има шансу у Немачкој, о хапшењу пољских министара, пројекту „Ђорђа Мелони“, новом односу Арапа према Западу, о томе да ли ће Европа примати Палестинце, затим о копненој интервенцији у Јемену, превазиђености таласократске доктрине, русофобији британских елита, о томе шта је Карл Шмит говорио о Англосаксонцима, о разликама у декаденцији САД и декаденицији позног Рима, о феномену Хавијер Милеи, о изазовима који се налазе пред БРИКС-ом итд.
Цели интервју погледајте овде:
Наслов, опрема, текст: Хронограф
