Невероватна прича из Прилипца код Пожеге, где су остаци најстарије српске куће, подигнуте у седмом веку. Археолози дошли до сензационалних налаза, али ископавања нису настављена.
Прилипац је село на међи Пожеге и Драгачева, у коме су археолози открили најстарију до сад познату српску кућу на територији централне Србије. Она се налази баш у области коју је ромејски цар Константин Порфирогенит у спису „О народима“ означио као простор ране средњовековне српске државе.
Најстарију српску кућу археолози су ископали на локалитету Обале у Прилипцу осамдесетих година прошлог века, истражујући остатке касноантичког насеља на истом месту. Међутим, скромни остаци темеља невелике грађевине, огњишта, остатака керамике, металних предмета и бруса за оштрење били су споредни за истраживаче луксузних вила и терми.
Они су забележили позицију објекта за који су проценили да припада 11. или 12. веку и покретне налазе послали су у ужички музеј. Анализирајући те старе извештаје и цртеже из Прилипца, археологу др Дејану Радичевићу, доценту на Одељењу археологије Филозофског факултета у Београду, учинило се да ово датовање није исправно. Отишао је у Ужице и у депоу музеја пронашао предмете који су несумњиво неколико векова старији.
– Материјална култура првих столећа средњег века на простору централних и западних делова данашње Србије још представља непознаницу. Када је реч о насељима из раздобља од 7. до раног 9. века, која се узимају као потврда најранијег словенског, односно српског присуства на овим просторима, засад је археолошки ископавано тек једно равничарско налазиште, Пањевачки рит код Јагодине, као и један локалитет градинског типа, Градина на Јелици код Чачка. Одраније познати, али не и детаљније разматрани, налази из села Прилипца указују на постојање још једног раносредњовековног српског насеља уз само извориште Западне Мораве. Анализа пронађене керамике наводи на закључак да би ocтатке овог насеља требало датовати у 7. или 8. век, а не у позније време, како је то раније учињено – закључио је др Радичевић.
Трагови најстарије српске куће пронађени су на простору античке виле с почетка 4. века, али нису били ни издалека раскошни као римско домаћинство. Највероватније је то била брвнара, покривена дрветом, са огњиштем у средини, подигнута на платоу изнад плодне обале коју је плавила Моравица. Њени житељи су тако могли да користе све природне ресурсе и да се баве земљорадњом, риболовом и сточарством. О томе колико је ово добро место за живот, сведоче трагови многих цивилизација од преисторије до данас сачувани у Прилипцу.
Од Немањића до Лазара: По цркви, која је, по предању, у средњем веку била немањићки манастир звани Прилипац, име је добило данашње село, које се раније звало Капица. По једној локалној легенди, ктитор цркве на доминантном брегу изнад локалитета Обале био је кнез Лазар, који је храм сазидао пошто је у равници испод њега победио Николу Алтомановића.
На те старине је пажњу европске јавности још у 19. веку обратио археолог Феликс Каниц у својим путописима о Србији. Средином 20. века у атару Прилипца је истражена преисторијска кнежевска гробница из раног гвозденог доба и заштићена као споменик културе. Ископавано је и античко насеље из доба цара Ликинија, с почетка 4. века. Прилипац има велику цркву у чије су зидове уграђене римске стеле, надгробни споменици, што сведочи о веома дугом континуитету светог места. Простор цркве није, нажалост, истраживан, иако је по најстаријем локалном предању ту био манастир Прилипац који су утемељили Немањићи и који су Турци три пута палили, да би га Срби исто толико пута обновили.
Врхунац приче о српској баштини у Прилипцу био је тренутак кад је др Радичевић препознао остатке најстарије српске куће и о њој објавио научни рад да би о том открићу обавестио стручну јавност.
Нажалост, прича о најстаријој српској кући у Прилипцу (још) нема срећан крај. Јер, и поред овог открића, ископавања никад нису настављена, а кућа је занемарена, као да није реч о националној баштини. Нема чак ни ознаке на коју би макар сељани могли да буду поносни, јер су у данашњим њивама и баштама живели наши давни преци.
– Нажалост, систематских истраживања Прилипца није било, иако пронађена кућа сигурно није била једина. Уопште, на територији централне Србије до сад су истражени остаци укупно три куће из периода од 7. до 9 века, али не зато што их нема, но зато што их нико није ни тражио. Тек прошле године колеге из Археолошког института почеле су систематско теренско истраживање Западног Поморавља у потрази за најстаријим српским насељима. Зашто рана српска прошлост није истраживана није питање за мене, него за креаторе културне и сваке друге политике у Југославијама. Напоменуо бих да је исти период врло помно и детаљно истраживан у суседним земљама, као и у бившим југословенским републикама, нарочито у Хрватској. Можда зато што нису имали монументалне владарске задужбине као ми, где смо се углавном бавили историјом уметности, а они су се више бавили ископавањима националне прошлости – констатује др Радичевић.
Нема разлога за очајавање
– Недостатак систематских научних истраживања ране српске прошлости је отворио широк простор шарлатанима који су нашу националну баштину успели да извргну подсмеху. Због тога су јавности промакла и многа значајна научна открића. Нажалост, данас не можемо да ископавамо старе српске трагове на многим просторима које је Константин Порфирогенит означио као Србију, јер су то сад или друге државе или територије на којима није могуће безбедно радити. Ипак, то није разлог за очајавање и одустајање, јер нам је остала изворно српска територија западне Србије и места налик Прилипцу, која су недирнута ризница у којој можемо пронаћи одговоре на многа питања – сматра др Радичевић.
Борис Субашић, Новости