Лета господњег 1937, на савској обали беше као у мравињаку. Цео Београд преселио се на најлепше градске плаже: млади и стари, момци и девојке – и међу њима једна посебна и другачија.
Тешко је било одвојити поглед од грациозне, црнокосе даме. Тешко би, међутим, и она својим дивним очима узвратила пажњу, па је за њом тек чежњиво гледао и седамнаестогодишњи младић по имену Ото. Лепотица са плаже код „Шест топола“, пак, није ни слутила да ће постати његова највећа љубав.
У почетку беше љубав на први поглед…
Седамнаестогодишњи Ото Рајтингер, тада још кришом заљубљен у црнокосу госпођицу, био је младић из добре и имућне породице. Отац Фрања је водио дрогерију „Изис“ у Загребачкој улици, па је и Ото у то време радио као дрогериста у апотеци.
Сада му је срце украла прелепа купачица. Срећом, имао је међу пријатељима и једног који ју је познавао, те се ускоро упознало и двоје младих. Марија Кукољ – или Маша, како су је звали – иначе је била родом из Сплита. Убрзо је и она показала симпатије према младом апотекаревом сину.
Да ли због наочитог изгледа или његовог џентлменског става – тек, букнула је међу њима љубав. Чак ни Ото није слутио да ће тако силно заволети лепу Сплићанку. Ништа мање силно му ни она није узвраћала, те је младић, не би ли са Машом проводио сваки слободан трен, све чешће почео изостајати из куће.
Морали су то приметити и Отови родитељи. Било је јасно да је нешто тајанствено преокренуло његов свет, а недуго потом, дознали су да се Ото састаје са госпођицом из Сплита. Међутим, проницљиви отац Фрања схватио је још нешто: док је Ото био лудо заљубљен, Маша је „ухватила“ Ота тражећи од њега да се узму. За родитеље се ово једино могло протумачити као црвени аларм.
Сенка сумње над црнокосом лепотицом из Сплита
Господин Рајтингер није много чекао да отворено разговара са сином. Откривши му своје сумње, рекао је Оту како он и његова мати „немају најлепше информације о девојци са којом се састаје“, те да се „не би радовали када би је узео“.
Упркос родитељској бризи, Рајтингерови нису ни претпоставили какву ће лавину покренути. Млади дрогериста, ког је и Маша упознала као отреситог младића, сада се почео понашати још чудније. Сред сукоба се притом нашла и његова вољена – откако је дошло до отвореног пребацивања између ње и Отових родитеља, Маша је од њих добила 1000 динара и карту за повратак у Сплит.
Тада се и Ото још више повукао у себе. Избегавао је са било ким разговарати, а дане би проводио у апотеци у Призренској улици где је био упослен. За то време водио је велику битку у себи – растрзан између лепе Сплићанке и родитеља који су га хтели избавити из „незгодне авантуре“. Судбоносну одлуку донео је неколико месеци касније, када је Марија Кукољ изненадно из Сплита допутовала у Београд.
Далеко од родитељских очију: тајно венчање после паклених мука
За љубав која је између двоје младих издржавала више од две године, беше очито да је није угасило ни неколико месеци раздвојености. Молећи га да је не напушта, Маша би говорила како не може да живи без Ота. Младић је, пак, средио да јој пронађе стан код једног пријатеља, све док вест о њеном повратку није стигла и до Отових родитеља.
Уследеле су и „паклене муке“ у овом несвакидашњем љубавном троуглу. Спрам родитељског противљења, Сплићанка је са младим апотекарем желела брак. Ото је, пак, био у дилеми: да ли ће му судбину кројити уважавање родитељских молби, или љубав према девојци коју је волео свим срцем? Најзад, преломио је изневши јој предлог да се узму у тајности.
Маша је за Ота већ имала спреман одговор. Рече му да је добила упослење у Државној штампарији те да има уштеђевину. За припреме им је требало тек неколико дана. Младенци су стали пред олтар једног суботњег новембарског јутра, а као супружници су из цркве изашли већ после 6 часова у зору.
Отпративши Машу до њеног стана, и Ото се вратио свакодневним дужностима. До почетка смене већ је био на радном месту, одлучивши да о женидби ништа не помиње родитељима.
План је био да венчање младог пара и надаље остане тајна. Отуда је и Маша на супругову молбу имала држати језик за зубима. Испоставиће се, међутим, да јој због тога није било право.
Ото је то схватио већ истога дана. Дознавши да његова вољена „пише и шаље неке цедуљице“, из револта је одбио да је види. Те вечери у дому Рајтингера зазвонио је телефон. Када га је глас са друге стране жице позвао да изађе у варош, младић је забринутим родитељима рекао да одлази са пријатељима на вечеру.
Оно што га је у вароши дочекало беше – хладан туш. Саставши се са Машом, супруга му у налету жестине признаје да је све била лаж: нити је имала уштеђевину, ни службу у штампарији. Штавише, од Ота је захтевала да се одсад он стара о њој – у супротном ће већ „наћи начина да се брине за себе“.
Ото Рајтингер је био скрхан. После расправе која је потрајала све до иза поноћи, вратио се код родитеља у намери да за свагда оконча драму.
Горки епилог најкраћег престоничког брака
Да је нешто опако мирисало на невољу, Отови родитељи посумњали су одмах наредног јутра. Већ је било 9 часова изјутра, а Ото – што за њега није било уобичајено – још није изашао из своје собе.
Како врата беху закључана, Фрања Рајтингер их је морао разваљивати. О призору који је затекао већ дан касније је брујала и београдска штампа. Ото Рајтингер обесио се о шнур своје пиџаме – тако га је, у углу његове собе, затекао и отац.
Није било двојбе да је реч о самоубиству: пре него што је себи одузео живот, млади апотекар оставио је три опроштајна писма. Дотучен Машином издајом, исписао је разлоге због којих се одлучио да прекрати себи муке. Ото Рајтингер сахрањен је уз присуство многобројних Београђана, а једина која се није нашла у опроштајној поворци беше ожалошћена Марија Кукољ.
Наиме, Маша је истог дана пала у постељу, веома потресена овом драмом. Мада је несрећни младић већ све потанко образложио и црнокоса лепотица је изнела своју верзију приче. Објаснила је да је Ото желео да се венчају још годину дана раније, те да је знао да је Марија била сиромашна, да је имала само четири разреда гимназије и била питомац Кола српских сестара. Чак и њена служба у штампарији беше „лаж из добре намере“ – све како их Отова мајка не би поново раздвојила.
Потом је и Оту признала да заправо ради код једног адвоката. Своју љубав је доказала и тиме што је из православља прешла у супругову веру. Међутим, за аргументе беше прекасно – ниједан није могао вратити живот изневереног младића.
Напослетку је остала тек горка прича о издаји. Спрам „одбране“ ожалошћене удовице, најгласније су говорила писма несрећног Ота. Услед неслућених преокрета, брак између младог апотекара и лепотице са обале Саве беше и најкраћи у престоници, и трајао је свега – 26 сати.
Марта Леваи, 011 Инфо
