Кустурица: Наше владике и наши интелектуалци стоје на страни оних који НАС ПРОГЛАШАВАЈУ ГЕНОЦИДНИМА (ВИДЕО)

У 95. епизоди под насловом „Русија и Славеносрбија“ серијала „Мој живот“, који прослављени редитељ Емир Кустурица снима за Спутњик, тема је била Резолуција о Сребреници, односно кампања колонијалних сила у којој „испада“ да је једини народ који је починио геноцид у историји – српски народ .

– Збир злочина које су колонијалне управе чиниле по свету је веома велики и он говори о томе да је белгијски краљ Леополд убио негде око 11 милиона људи у Конгу, док број убијених Индијанаца под налетом америчких пуританаца, односно оних који су стигли из Европе, превазилази цифре које су биле претпостављене у прошлости – тј. 40 милиона староседелаца америчког континента. Један од највећих злочина који је учињен у не тако далекој прошлости је онај који се одиграо у Индији за време Првог светског рата када је због изгладњивања, а тада је Индија била под енглеском управом, умрло око 40 милиона људи, каже Кустурица у првом делу серијала „Русија и Славеносрбија“ снимљеном у Чуругу, у живописном амбијенту на обали Тисе.

– Довођење Србије у позицију земље која је починила геноцид је, у ствари, покривање свих оних геноцида који су учињени претходно.

– Зашто Русија није покренула питање 27 милиона својих побијених људи у Другом светском рату? Можда није било могуће захтевати да Немачка одговара за оне који су настрадали као борци, али постоји податак да је од јуна до септембра 1941. године убијено 3 милиона Руса, ратних заробљеника у немачким логорима. Дакле, само на основу та три милиона могло би да се покрене нешто што би Немачку ставило у исту позицију у коју је стављена у контексту Холокауста почињеног над Јеврејима. То није учињено јер је светска моћ увек рачунала на наш немар и на наше пристајање на опрост, као да се тај хришћански круг – почињени грех, признање, покајање и опраштање – подразумевају свакоме од нас, а никако се не доводи у питање онај који је тај геноцид починио, објашњава Кустурица.

– Како је могуће да у оквиру Црквене власти у Србији постоје свештеници чија беневолентност и чија упућеност на будућност (она није јединствена зато што су и многи српски интелектуалци пред Први светски рат били много попустљивији према свим другим партнерима у стварању нове земље, чак и према њиховим злочинима, рачунајући да ће у тој будућности бити боље, па су, рецимо, за време преговора између наше стране и хрватске око стварања Југославије били попустљивији и нису антиципирали шта их чека кад се та држава створи) тако и касније, дакле у наше доба, постоје владике и свештеници чија делатност ради управо против идеје страдалништва?  А лицитација бројевима – колико је Срба страдало у Јадовну и свим стратиштима, укључујући и оно највеће, у Јасеновцу, говори о томе да унутар оних структура које представљају ауторитет у Цркви, а исто тако и унутар Музеја страдања, који постоји у Београду, има људи који лицитирају жртвама и пристају да се наше страдање обезвреди и да се тај број доведе до страдања у једном обичном грађанском рату, а не до страдања у форми геноцида који постоји, а који ми нисмо били у стању да докажемо због комунистичке превласти друга Тита, за кога се зна да је крај рата дочекао уз победничке руске јединице, али и велико савезништво са Западом и да је отварао врата усташама и свим хрватским злочинцима, што је био први акт релативизације геноцида над Србима, док је други био напад на италијанску границу, пре него што је, како они кажу „ослобођен Загреб“, што је било стратешко отварање врата свим усташким злочинцима да пацовским каналима побегну из земље у пероновску Аргентину.

– Мислим да сада, управо у Уједињеним нацијама, долази на наплату то што свих ових година нисмо радили ништа. Изгласавање Резолуције о Сребреници представља националну катастрофу у којој сви који су били на власти, од 1945. наовамо, доводе до парадокса који чак ни Семјуел Бекет не би могао да „провали“ – да један народ који је био страдалник доживљава да, на крају, од свих других народа, посебно колонијалних, он бива обележен као геноцидни. Последице тога су, пре свега, политичке и омогућиле би укидање Републике Српске, што значи – остварење усташког сна.

– Треба скренути пажњу српској јавности на то да црквени великодостојници заједно с администрацијом наше Владе раде на томе да се релативизује српска жртва у Јасеновцу. То смањивање броја је координисано између Београда, дакле Музеја геноцида, Тел Авива и Загреба, уз свесрдну подршку владике Ћулибрка, односно свих оних владика који су склони идеји да је еволуција важнија од страдања, који су науку ставили испред страдања, каже редитељ.

– Питање је шта господин Ристић, који је директор Музеја геноцида у Београду, шта господин Ћулибрк и шта сви други који унутар исте Цркве говоре о неминовности промене статуса – шта они у практичном смислу желе да ураде? Они желе да нас уведу у модерно друштво и та армада која обавља тај посао у вези с идејом Медлин Олбрајт да Србе треба претворити у Чехе, која је немогућа из практичних разлога што нису сви Срби на линији поништавања свега што је урадио нацизам и свега што су колонијалне силе раније урадиле, проблематизује број српских жртава са циљем релативизације која, у крајњој линији, треба да доведе до закључка да тог геноцида (у НДХ, прим. Хронограф) можда није ни било, а пошто се десио тако давно, зашто уопште и говоримо о њему кад постоји „геноцид у Сребреници“?!

– Дакле, они раде на потирању истине, па је зато питање како неко ко занемарује истину може да у обожењу тражи истину и како може да, поистовећујући се с Богом, буде на путу до истине.

Погледајте видео и сазнајте какве везе 1750. година, Потиско-поморишка граница Угарске са Отоманском империјом и рат у Украјини имају са овом заменом теза о Србима и геноциду о којој је Кустурица говорио.

Забрањено преузимање дела или читавог текста без навођења и линковања извора и аутора, а у складу са одредбама WMG услова коришћења и Законом о јавном информисању и медијима.