Руска делегација је била, рекло би се, прва лига руске администрације. Како је ово била четврта посета Владимира Путина Србији, питање које се намеће гласи: чиме је то мала Србија заслужила толику пажњу Русије?
Посета руског председника Владимира Путина Београду подсећала је пре свега на нерадни дан, или рецимо на дан за пешаке без аутомобила. Како је већина државних фирми била принуђена да организовано шаље запослене на разне пунктове по граду како би представљали спонтано окупљене грађане, атмосфера је у сваком случају била нерадна и карневалска.
С обзиром на то да је због великих мера обезбеђења саобраћај током дана мање-више био у прекиду, непрегледне колоне пешака преплавиле су београдске улице покушавајући да некако стигну до својих кућа. Током читавог дана у Београду су се могле видети групе људи који су опремљени српским и руским заставама у главни град Србије дошли из унутрашњости. Свакако је било и оних који су самоиницијативно желели да током вечери уживо виде Владимира Путина испред Храма Светог Саве, али није се једноставно могло сакрити да је многима то била радна обавеза.
Око 120.000 људи, колико их је према тврдњама званичника било на Светосавскоом платоу, на крају посете је од Путина добило једну реченицу на српском: Хвала на пријатељству. Слободан дан, сендвич, сок и 1.500 динара, екскурзија у Београду, орден за Вучића, и Путиново хвала – свако ће на свој начин запамтити посету руског председника.
Обострана корист
Руска делегација је била, рекло би се, прва лига руске администрације, а у пратњи руског председника били су и мнобројни новинари и привредници из Русије. Како је ово четврта посета Владимира Путина Србији питање које се намеће гласи: чиме је то мала Србија заслужила толику пажњу Русије?
Спољнополитички коментатор Бошко Јакшић сматра да су за ову посету Путин и Вучић имали обострани интерес: „Путинов интерес је да било који споразум између Србије и Косова који би писали Вашингтон и Брисел, сачува Србију под руским утицајем. Србија – и Република Српска у фусноти – тренутно остају главни ослонац руских интереса на Западном Балкану. Вучић са друге стране жели да чује како Путин реагује на могућност споразума Београда и Приштине. При томе је послао поруку, пре свега онима који су против тог споразума, како за то има Путина на својој страни“, оцењује Јакшић.
Путин у Србији – нелагода у ЕУ
Саговорници DW примећују да Путин, ако изузмемо неке веће међународне догађаје, нема много адреса у Европи на које може да отпутује. У том смислу и Владан Марјановић, новинар недељника НИН, примећује „како Путину никако не може да штети да у једној европској земљи, притом још кандидату за чланство у ЕУ, буде дочекан срдачније него што би ових дана био дочекан у некој руској губернији Богу иза ногу. Посебно после недавног подизања старосне границе за одлазак у пензију у Русији, што се одмах негативно одразило и на степен Путинове популарности“.
Марјановић додаје да, после пораза руске политике у Црној Гори и Македонији, Путину добро дође да демонстрира како још увек држи неке позиције у овом делу Европе. „Додатни бенефит је нелагода коју ће ова посета изазвати унутар Европске уније“, каже Марјановић.
Ако је судити на основу изјава Вучића и Путина, проблем Косова је био једна од главних тема посете Београду. Путин је поновио мање више познат став да би решење требало тражити „кроз обострано прихватљиво решење и поштовање Резолуције 1244 СБ УН“, док је председник Вучић нагласио „да без Русије неће бити никаквог решења косовског питања“.
Остало је нејасно да ли је Вучић руском председнику представио неке своје планове о решавању косовског питања, али приметно је да су медији блиски властима протеклих дана упали у еуфорију, јер је на насловницама освануло како Путин враћа Косово Србији.
Русија наплаћује сагласност
То су, наравно, таблоидне фантазије, истиче Бошко Јакшић. „И мислим да се Русија ту крије иза сада већ стандардних изјава како ће прихватити оно о чему се договоре Београд и Приштина. Чини ми се да би Русија за такав потез очекивала гаранције Србије да неће отпловити путем Македоније и Црне Горе. А с друге стране, сигурно би очекивала и неке уступке од Вашингтона и Брисела. Могли би да кажу, у реду, нећемо да ставимо вето на један такав споразум Београда и Приштине, али то има своју цену“, уверен је Јакшић.
Писање руских медија на неки начин потврђује таква запажања. Према њиховим оценама, прихватање поделе или разграничења Косова и Србије отворило би простор за признање Косова. То би Косово дефинитивно учврстило као НАТО протекторат, а у Москви се страхује да би Вучић после тога земљу даље водио ка НАТО. На такав развој догађаја упозорава и српска опозиција, која сматра да би, након признања Косова, Вучић ради очувања власти покренуо нови пројекат – чланство Србије у НАТО.
То је врло могућ сценарио, наводи Бошко Јакшић. „Русија је свој утицај на Западном Балкану знатно проширила због косовског питања. Било какво коначно решење значило би затварање тог драгоценог канала за руски утицај. А то никако није у руском интересу“, скреће пажњу Јакшић.
Путинофилија за народ
Српска опозиција је, иначе, на разне начине покушала да упозори Москву да је посета Београду заправо подршка режиму Александра Вучића, а не српском народу. Скренула се пажња на чињеницу да власт српског председника ту посету користи за своје партијске циљеве и да би Москва о томе морала да води рачуна. Али, од тих упозорења очигледно није било неке користи, јер је Вучић свој имиџ великог руског ослонца у Србији зацементирао орденом Александра Невског, који му је Путин уручио током посете Београду.
Такви апели у Москви увек падају на тврде уши, напомиње Владан Марјановић. „Поготову је то случај када постоји блискост са властима земље о којој је реч, као што је то у случају Србије. Нису Руси као Американци па да се током посета њихових званичника организују и састанци с представницима опозиције. То никад није био руски манир. Зато је сваки покушај да се из опозиционих редова привуче пажња Кремља увек бивао и биће осуђен да остане без одјека“, сматра Марјановић.
Бошко Јакшић покушава да проблем сагледа из другог угла. „На први поглед би се могло рећи да је ово подршка Вучићу, али мислим да је то погрешна оцена“, каже Јакшић. Лидери долазе и одлазе, али русофилија у народу остаје, отприлике тако Јакшић види читав Путинов приступ.
„Није Вучић човек великог поверења у Москви, нити од Путиновог поверења. Путин је своје акције усмерио према српској јавности у којој расте русофилија или путинофилија. Тај руски утицај је онда далеко стабилнији када ви имате подршку широке јавности у Србији, него подршка једном лидеру – колико год он деловао моћан“, оцењује Јакшић.
Економија као димна завеса
Доста тога је било неизговорено током Путинове посете Београду, а о чему је наравно поново више писала руска него српска штампа. Судбина руског хуманитарног центра у Нишу остаје и даље неразјашњена, што Владана Марјановића наводи на закључак да „Вучић и даље није спреман да да дипломатски статус његовом персоналу. Алтернатива би била да о томе уопште није било речи, што би било изненађујуће. С друге стране, Путин није деловао незадовољно после разговора, што можда наговештава да је у вези с овим питањем добио одговор који сматра прихватљивим. Питање је само какав“, истиче новинар НИН-а.
Приметно је такође било да су се обе стране трудиле да посети дају пре свега економски значај, али за Бошка Јакшића то није баш било убедљиво. „Русија пре свега није у прилици да буде неки велики инвеститор, а ни Србија да буде неки велики извозник. То што је економија гурнута у први план може само да буде сигнал да су пре свега око Косова вођени озбиљни разговори, али и поводом центра у Нишу, који се званично није ни спомињао. То би могло значити да око тог центра највероватније нема никаквог договора“, закључује Јакшић.
Ивица Петровић, DW
